Шта је још требало рећи

Пише: Јован Лакићевић

Актуелни Предсједник Србије, бар по мом скромном суду, спада у говорнике који знају гдје ће шта да кажу. И то чини са завидним знањем и увјерљивошћу.
Било је тако и приликом његовог потоњег боравка у Јабланици и Топлици.
У надахнутом и патриотском говору у вечерњим сатима у Прокупљу, говорио је по киши, одбијајући кишобран како какву-такву заштиту.
Оно што ми је недостајало у том обраћању народу, односно што је изостало, претпостављам због невремена, јесу неколика факта, која могу ићи у прилог свакој патриоској намјери у свим временима.
Најприје, ријеч је о подручју које се, уочи балканских ратова, граничило са турском Царевином. Тада су се два челника братских држава Србије и Црне Горе, краљ Милан и књаз Никола, након Берлинског конгреса, договорили да се тај погранични простор, Топлица и Јабланица, попуне са досељеницима из Црне Горе, односно Старе Херцеговине.
Испоставиће се да је то била мудра одлука двојице државника.
Тамо је, у два маха, стигао најборбенији дио српског корпуса.
И није, наравно, нимало чудно што ће се нешто касније, уочи Првог великог рата, формирати Гвоздени пук, са именом Краља Петра, најборбенија и најбоља српска јединица у тим преломним годинама. Из тог краја, и, ако се не варам, из тог пука је и највећа хероина Првог свјетског рата, Милунка Савић.
Остаће записано, на српску срамоту, да је француски амбасадор у Београду, зауставио полазак воза за Париз , како би Милунку, чистачицу у некој банци, како-тако опремили за полазак у Париз, на прославу Дана побједе и пријем највишег француског ордена за храброст!
Вјерујем, такође, да би српски Предсједник говорио, јер он познаје српску историји, и о великом Топличком устанку, против аустроугарске и бугарске окупационе тираније, који је подигнут неколико мјесеци прије пробоја Солунског фронта, 1 918. а да је окончан бугарском одмаздом са 21 хиљадом побијених невиних српских жртава!
Добро, то је био „братски геноцид“ о коме новије генерације немају појма. Баш као ни о „братским“ окршајима Срба и Бугара, 1916. па потом, 1918. на Кајмакчалану.
Подсјећање на та збивања, укључујући и она на Брегалници у Балканским ратовима, укључујући и онај њемачко-бугарски покољ у Пиви 42. године , не би требало да утичу на „нове односе“ са нашим сусједима. Но, тек толико – да се зна. И да се памти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: