Брсково – Макондо Мирка Ракочевића

„Брсково је било наше Макондо. Са караванима сумеђу брсковске планинске врхове стизала сва знања ондашњег свијета“, казао је у разговору за ИН4С књижевник Мирко Ракочевић. 

Роман „Grossi de Brescova” је омаж средњовјековном рударском тргу Брсково, а умјесто предговора написали сте посвету „Ову пјесму, о нама, средњовјековним мученицима, посвећујем брату Милану”. Ко смо то “ми, средњевјековни мученици”?

Док сам се бавио романом рударио сам са Сасима по Брскову. И напатио се. Све је другачије кад се сиђе под земљу. Кад осјетиш како пулсира и чујеш је како дише. А створен си од праха земаљског. Све вријеме влада исконски страх да ћете поново постати једно. Или сте већ постали. Само још нико није „јавио“. И док јој чекићем и длијетом вадиш утробу, сав знојав, задихан, црн од мемле и влаге која те окружује, по ко зна који пут се питаш имаш ли храбрости да то изнесеш горе, међу људе, знајући да ће ти сребрњаци пробудити зло у њима.

Иако се ради о фикцији (у питању је књижевно дјело), роман садржи и историографске елементе, уз аутентичну терминологију, архаизме и изузетно сликовит опис некадашњег рударења, али и осталих, пратећих, заната средњевјековног Брскова. Колико је трајало Ваше “рударење”, односно прикупљање података о тадашњем Брскову?

Мучио сам се десетак година „копајући“ по књигама староставним, завлачећи се у кожу и душе књижевних јунака, умивајући се у Рудници, лутајући по Мједеном гувну, Пржишту и Жаришту, и по каменим остацима Брскова дозивајући ондашње грађане и слушајући, док одговарају, ехо од планинских врхова Бјеласице. А онда у осами, све то записивао.

Занимљива је и сама идеја и утолико јоша занимљивија са данашње позиције: и данас као и тада, налазимо се између Венеције и Константинополиса, односно запада и истока. Да ли смо након толико вијекова успјели да останемо своји, како су то некада успијевалу рудари Саси и домаће становништво?

Са обје стране су нас вјековима опрашивали, али није се примило. Остало је само на површини и довољно је тек толико да се стресемо и да опане сав њин труд, сва Сцила и Харибда која нас је сналазила. У душе нам није продрло. Нити нам ген пореметило. Сачували смо све мане. И понеку врлину. А само једна врлина ваља три товара блага. Дивим се данас нашој дјеци, кад размакнемо кукољ, то је најљепше и најздравије зрно много даље од Венеције, даље од Константинополиса.Не страхујем ни мало за будућност нашег народа.

Како је изгледао Ваш први сусрет са Брсковом, тачније са локацијом на којој се налазио, а коју сте сте обишли прије самог почетка писања романа?

Гледао сам остатке бедема камене тврђаве. Као да сам дошао тамо гдје сам одрастао и зашта ме вежу најјаче успомене. Некако је та разрушена тврђава била дио мене. Заборављене успомене, зов предака, дједове раширене руке кога никад нисам упознао, мелодије пјесама које никада нисам чуо, али као да сам са њима као дијете успављиван. Потом сам осјетио страх и језу шта ћу све ископати. И шта ћу записати. Тада сам у потпуности разумио Андрића – „изненадити читаоца нечим познатим“.

У наслову имате грошеве, новац који се ковао у Брскову и од руде из Брскова. То је тада имало потпуну другачију димензију у односу на оно што новац представља данас и била је ствар вјештине, знања и умијећа трговања.

Тај несрећни грош кован је, са одређеном количином примјеса сребра, као реална вриједност. У роману сам сам га описао: „На њему владар и светитељ: Судбина на земљи и суд на небу.“

И сами јунаци у роману причају своје приче, јер су у Брсково долазили каравани, путници намјерници, авантуристи… Сви су они доносили своје приче и доживљаје, па читава атмосфера подсјећа на Маркеса и његов Макондо?

Брсково је било наше Макондо. Са караванима сумеђу брсковске планинске врхове стизала сва знања ондашњег свијета. И приче, замамне и чудесне, које су караванџије испредале, поред огњишта, испијајући врчеве пива или медовине. Широм су Брсковљанима отварали врата од свијета. Остајало је само, оним најхрабријим, да тамо и закораче.

У једном од ранијих интервјуа сте истакли да стеубијеђени у стварност својих јунака, јер сте се и раније увјерили у вјеродостојност своје књижевне визије. Да ли вјерујете и да ће историчари и археолози пронаћи неког од ваших јунака: Десу, Хенрика, кнеза Блајбергера, Ханса де Бибериса, Миха, Ану…

Миха су нашли у Котору. Тамо му и данас стоји сачуван гроб. А неке од ових ископаће археолози ко Абди-пашу из мога „Бедема“. Или бар неку успомену на њих. Врч из кога су пили, неку Хенрикову укосницу, остатке Анине лампе од стакла, или скривницу са грошевима Ханса де Бибериса… Знам да је то он,ту негдје, закопао, а онда му се недаде да сеири.

Осим слика у најбољем маниру Булатовићевог романа “Црвени петао лети према небу”, упечатљив утисак дају добро изнијансирани ликови. Да ли је Ваш циљ био да они “живе својим животом” или да се читаоци идентификују са књижевним јунацима и тако бољесхвате свијет који описујете у књизи?

Ако се читалац не идентификује са књижевним јунацима тада и не доживи причу. Мора да доживи онај осјећај заљубљености као Деса или Милица, као Михо или Ана, или ону Хенрикову муку док се мрзне на стубу срама. А то се може једино постићи ако они, како кажете, „живе својим животом“. Нема патетике, живот мора да буде приказан онаквим какав и јесте тада био – тежак и суров, саткан од искушења и, снаге и воље, ко ће им подлећи, а ко не.

 
У својој рецензији мр књижевности Милорад Дурутовић о Вашем роману каже: ”Након читања рукописа новог романа Мирка Ракочевића осјетио сам жал што роман није неколико пута обимнији”. Да ли мислите да би би требало да има више страна, јер материјала је очигледно било?

Најбоље је када се догоди – жал што нема још. И кад је добар колач у питању. А камоли врхунска пита.

Књига нема једног главног јунака, већ је њих више чије су се судбине испреплеле. Ко је главни јунак књиге: Деса, Хенрик, Кнез Блајбергер, Ханс де Биберис, Ана, Хенрик, Миха или је то само Брсково?

Цијели су ми живот ти главни преко главе. Због тога су само муке и проблеми. Неко умисли да је главни, неко дивља зато што је главни, неко све уништи самода буде главни. Сви би да буду калиф умјесто калифа.Не схватају, несрећници, да је само један Господ, а сви ми, остали, само чиновници. Сиротиња раја.
 
Када можемо очекивати промоције романа и гдје?

Била је једна промоција како је и ред у – Мојковцу. Ускоро ће бити у Подгорици и мом Бијелом Пољу. А даље – која установа то предвиди у свом плану и програму.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: