Вербални деликт грађанина Јанка Ј: У име борбе против дискриминације уводи се обавезна дискриминација!

Поводом полемике настале у медијима због одбијања умјетничког директора Никшићког позоришта Јанка Јелића да се представа „ИзлоЖене“ која говори о положају жена у Црној Гори нађе на сцени тог позоришта, огласио се Мићун Милатовић, члан Пленума 083. Подсјетимо, бурна реакција јавности изазвана је одговором г. Јелића који је навео да представа нема умјетничку вриједност, већ да је у питању пропаганда, наводећи да је тема о угрожености истрошена. Смјену Јелића затражило је позориште „Зетски дом“ као и многи представници невладиног сектора и културних институција, иако је предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић казао да ће се представа ипак одиграти и то под покровитељством Општине.

Реаговање г. Милатовића у наставку преносимо у цјелости:

Случај Јанка Ј, писца, сатиричара и умјетничког директора Никшићког позоришта, свједочи у прилог тврдњи – која је већ нека врста општег мјеста у савременим дебатама – да живимо доба орвеловске лингвистичке перверзије која је наметнула диктатуру политички коректног новоговора. У име борбе против дискриминације, уводи се обавеза дискриминације, потреба за еманципацијом повод је за промоцију кетмана као друштвено пожељног стандарда неслободе. За студију наведеног случаја није толико важно да ли је став Јанка Ј. и његова аргументација о питању дискриминације жена прихватљива или није, већ чињеница да је због искрено предоченог личног става, против Јелића промптно покренут поступак остракизације и професионалне дискредитације, који се одвија пред ад хоц трибуналом пријеког суда јавности.

Критичке реакције исказаног личног става који се доживљава као непримјерен, не само да нису непожељне, већ су и неопходне. У сваком демократски устројеном друштву, критика је једна од витално важних функција јавног дискурса. Међутим, ако јавна реакција није полемика са спорним ставом већ се доводи у питање људска и професионална вриједност онога ко спорни став заступа, тада је окриље права на критику само претекст којим се легитимише организовани јавни линч. Због тога је могуће да писац збирке прича “Браћа на ломачи”, само због написане ријечи, и сам заврши као жртва ломаче. Спалити прије читања. Не написано, него писца. Који се приликом саопштавања свог става није скривао иза ауторитета институције и функције коју врши, већ је управо нагласио да је у питању лични став Јанка Ј. дакле, грађанина, коме Устав Црне Горе и међународни стандарди људских права и слобода гарантују слободу мишљења и увјерења. Чак и ако је увјерење погрешно или рђаво исказано. Па ипак, у тантруму моралне хистерије, јавни ораторијум захтијева смјену Јанка Ј. због вербалног деликта. Не само што му се приликом истицања таквог захтјева злонамјерно и неосновано уписује у гријех наводна забрана играња представе, већ се потпуно бришу све оне многобројне представе које су захваљујући њему биле дио – никада квалитетнијег и богатијег – репертоара Никшићког позоришта.

Покушаји поништавања личности Јанка Ј. иду даље и од тога. Рецентни новинарски урадак понудио је, наиме, “логично” објашњење узрока његовог вербалног деликта. Проблематично је, изгледа, национално опредјељење, вјерско и политичко убјеђење грађанина Јанка Ј. као контекст који – хоће се рећи – представља инхерентну недостојност за вршење јавних послова. Слобода штампе, нема сумње, подразумијева потпуно поштовање максиме новинарског заната: чињенице су неприкосновене а интерпретација слободна; чак и када је интонирана као имплицитни пледоаје за суспензију и ограничење уставних права и слобода свима који баштине проскрибовани национални и вјерски идентитет. Знаковито је, међутим, да новинарска интерпретација своја значење индукује у регистру колективног идентитета, а не аутентичног израза личности. Јер Јанко Ј. је прије свега писац и сатиричар, изграђеног личног стила, који је у свакој прилици истицао искреност као примарну обавезу своје поетике и грађанске етике. У каквом то друштву живимо ако је лакше јавно оптужити Јанка Ј. као Србина и православца, него ли барем покушати разумјети га као умјетника, сатиричара и писца?! У коријену сваке дехуманизације, како конкретног човјека тако и читавих народа, неизоставно се налази извјесна редукција што случај Јанка Ј. управо доказује.

Када се у том послу медијском “топлом зецу” придруже државне институције – за сад: министарка културе и медија; управа КП “Зетски дом”; Владин тим за борбу против насиља над женама; потпредсједница Скупштине Црне Горе – сваком савјесном грађанину мора бити јасно да је враг однио шалу. Јер је очигледно да су се државне институције пронашле у улози политичких лакеја и егзекутора налога које испоручује хибридни концепт идеолошко-националног правовјерја, у коме су се до неразлучивости спојиле тоталитарне претензије тзв “Цанцел културе” и насљеђе вишедеценијске аутократије која је програмски и практично спроводила националну, вјерску и политичку дискриминацију. Стога реакције званичних адреса представљају континуитет институционалне репресије којих се, зацијело, не би постидио ни један Ранко Кривокапић. Разлика је тек можда естетска: идеолошки диктат дпССдп аутократије представљао је трагедију демократије и суверенитета, за разлику од данашње фарсе ослобођења. Све то захваљујући „ослободиоцима“ који устав, права и слободе, третирају као отрцани отирач испред министарског кабинета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: