Када је одлазио на Кошаре, знао је да се жив неће вратити: Добровољац Александар Кисин из Гајдобре, дао је живот за отаџбину

Александар Кисин из Гајдобре, дао је живот за отаџбину у бици на Кошарама.

“У војни одсек долазе два младића, један од 27 година, а други годину дана млађи. Траже од дежурног официра како би приступили добровољцима Војске Југославије и отишли у рат, да бране нашу нејач на Космету. Рекли су да већ имају ратног искуства из Босне, када су као припадници србобранске 19. бригаде (Доњи Вакуф) Првог крајишког корпуса ВРС бранили своје огњиште од муслиманско-хрватских снага.

Официр чувши да су из Босне, упита их да ли имају држављанство СР Југославије. Када је добио негативан одговор, рече им да он не може да их прими у добровољачке јединице. Овај старији што је дошао намрштено га погледа са пуним презиром

“Слушај мајкане… ја сам Србин до коске и нећеш ме ти сигурно зауставити да браним нашу колевку, наш Космет. Јеси разумио?”

Овај млађи покушава да смири ситуацију и одвлачи старијег брата, да не би било још горег белаја него што јесте.

Била су то браћа Кисин.

Београд 24. март…

Александар Н. Кисин је ипак остварио свој наум и отишао дан касније у Бубањ Поток испод Авале где је већ постојао полигон за обуку војника и регрутни центар. Све је врвило као у кошници, јер су знали Срби да ваља дићи на оружје и бранити отаџбину од злотвора који су нам великог зла нанели у 20. веку.

Официри из Прве армијске области када су видели после пар дана његове способности и могућности одмах су их убацили послали на Косово и Метохију, када су придодати специјалној 72. бригади југославенске војске.

Космет, април 1999. године…

Одмора готово да није било. Албанске терористичке банде су харале на читавом подручју Свете земље, али истовремено је покренута и копнена инвазија из правца Републике Албаније под шифрованим именом “Стрела”. Агресорске снаге су сачинавали теористи ОВК, регуларна албанска војска, НАТО специјалци, Легија странаца, муџахедини из Чеченије, хрватски и муслимански добровољци са западне стране Дрине итд. Код Срба је било мало добровољаца, углавном из Русије и нешто мање из Грчке.

У зони карауле Кошаре, изнад села Батуша, општина Ђаковица, подно Јуничких планина на Велики петак креће страховити удар агресора, прво артиљерија, а онда и пешадијски јуриш… хиљаде, хиљаде их хоће да пробије у Србију, учу, бучу и арлаучу… Одбрану је сачињавало стотинак војника 53. граничног батаљона Приштинског корпуса. Успели су Божјом помоћи и лудом храброшћу да их зауставе… Два дана касније долази испомоћ: делови 125. моторизоване, 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, као и 5. БВП за специјалне намене… Међу њима је и Александар Кисин.

Борбе се не стишавају, терен је изузетно тежак… али нема предаје. Води се рововска борба, док авиони НАТО агресора бомбардују наше положаје. Готово да нема дана да неко не бива рањен или убијен. Било је свакако успешних акција у смислу да су наши јунаци успели да одбаце агресоре на своје положаје…

Међутим, 19. априла Ацина група бива послата на један тежак и опасан задатак и то на злогласној Коти 601. Снајперским метком Ацо бива тешко рањен, а његов другар Кићо исто, јер је хтео да извуче Ацу, на крају их саборац Сиви извлачи под непријатељском паљбом. Долазе до болнице, али Ацо у току ноћ губи најважнију битку и преселио се у рајско насеље.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: