Јубилеј херојског дјела и страдања неустрашивог Божидара Жугића: Херој Априлског рата – поручник који је одбио да се преда

У том тренутку је пуковнику Ристићу и мађарском фашистичком команданту пришао поручник Божидар Жугић држећи десну руку у џепу. Стао је испред мађарског официра и почео да виче: „Шта хоћеш кукавицо? Хоћеш да нас заробиш без борбе?“

Херојски чин поручника југословенске краљевске војске Божидара Жугића дуго није био познат широј јавности и гуран је у заборав. Он је 1941. године одбио да се преда мађарским војницима код Гложана, и том приликом је убио непријатељског и свог команданта, уз ријечи: „Зар се тако брани отаџбина?“

Божидар Жугић је рођен 14. марта 1915. у Новаковићима, селу код Жабљака, испод Дурмитора. Основну школу је похађао у Пријепољу, а одрастао је у Пљевљима где је завршио гимназију.

Пут га даље води у Београд, на Војну академију, гдје ће стицати знања све до 1935. године.

У Европи тада почињу турбулентна времена. Други свјетски рат Божидар Жугић дочекује као припадник Југословенске војске. Био је инжињеријски поручник 10. посадног пука.

Догађај због којег ће остати упамћен одиграо се 13. априла 1941. у Гложану, селу код Бачког Петровца.

Хортијевски брзи корпус, у коме су били и модерни њемачки тенкови и италијанске танкете, пресјекле су 10. посадни пук Војске Краљевине Југославије који се повлачио према Новом Саду.

Југословенски војници су се нашли под паљбом и командант пука Божидар Росић био је приморан да се преда. Мађари су очекивали да ће сви војници и официри бити разоружани и довели су мјештанина, Штефана Дудока, као преводиоца.

Неочекивани иступ Божидара Жугића

Пук је био постројен а дио војске незадовољан због предаје комешао се и консултовао међу собом. За то вријеме мађарски официр изричито је захтјевао безусловну предају.

У том тренутку је пуковнику Ристићу и мађарском фашистичком команданту пришао поручник Божидар Жугић држећи десну руку у џепу. Стао је испред мађарског официра и почео да виче: „Шта хоћеш кукавицо? Хоћеш да нас заробиш без борбе?“

Преводилац Штефан је сведочио да није смио да преводи док је гледао унезвереног хортијевског официра.

Жугић се потом окренуо ка свом команданту и рекао: „Господине пуковниче, зар се тако брани отаџбина? Ја се не предајем. Југословенски официр може само да погине.“

Затим је извадио пиштољ из џепа и пуцао прво у хортијевског команданта, па у свог команданта. Обојицу их је убио.

Мађарски војници били су у шоку и убрзо је са једног борбеног возила почела рафална паљба по југословенским војницима.

Поручник Жугић је изрешетан и наводно је стајао усправно тридесетак секунди, прије него што је раширених руку пао на земљу. Страдали су и други војници, али њихов тачан број није познат.

Мађари су били бијесни: тијело Божидара Жугића прегажено је тенком и завршило је на ђубришту.

Мјештани словачког села Гложана сахранили су настрадале југословенске војнике. Свештеник Љубиша Поповић из Бегеча одржао им је опело, али Мађари нису дозволили да се опело одржи и Жугићу.

Он је закопан у засебан гроб, поред пута, одвојено од сабораца. Међутим, 1961. године сви су заједно сахрањени када им је борачка организација Гложана подигла споменик. Тада је позвана и Божидарова мајка Марија. Дошла је из Пљеваља.

Забиљежено је да су се Жугићевом дјелу дивили чак и непријатељи. У будимпештанским новинама је осванула изјава њемачког фелдмаршала Максимилијана који је рекао да је то пример саможртвовања.

„Антички херојски подвиг“

Проф. др Дарко Танасковић је у изјави за документарни филм оцијенио да је подвиг Божидара Жугића био херојски. Назвао га је „античким херојским подвигом, подвигом равном Термопилима“.

Међутим, Танасковић сматра да је тај чин недовољно истицан јер је Жугић био члан југословенске краљевске војске. Како додаје, та неправда је притискала његову породицу и његова мајка се трудила да се то забиљежи и сачува.

„Зато што су то примјери који би у будућности, а та будућност је већ почела, требало да нам покажу шта је заправо стварна људска вриједност, шта је херојски подвиг, шта је оданост оним вриједностима и врлинама које су у антици називали кардиналним вриједностима“, рекао је Танасковић.

Власт у Пљевљима дуго није дозвољавала да се Жугићу подигне споменик јер није био комуниста, нити да се прогласи за народног хероја.

Од средстава његове мајке Марије изграђен је споменик који је дуго чекао дозволу. Убрзо, после њене смрти 1966. године подигнуто је обиљежје на мосту у Ђурђевића Тари.

Ранка Велимировић, сестрична Божидара Жугића, направила је документарни филм „Бесмртни поручник у смрт са осмијехом“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: