Смрт и Тик Ток

Пише: Небојша Јеврић

Били су тешка сиротиња али хоботнице нису јели. Хоботница је стрвинар. Једе оно што угине и нађе се на дну.

Имали су неколико коза, кокошке, воду из чатрње. Чамац са енглеским предратним двотактним мотором стар седамдесет година.

Луштица полуострво преко пута Херцег Новог.

Дошли руски олигарси. Жеженим дукатима платили земљу која ништа није давала.

Тад су се преселили на другу обалу отворили ресторан, направили апартмане.

Дечак беду није запамтио.

Они су пили више него гости. Прегојили се. Ждрали.

Дечаку Д.У. никад нико није испричао ниједну бајку.

Зато су му купили мобилни и заборавили на њега.

Имао је друга Р.В. којег је упознао преко мобилног.

Његови су стари Бокељи.

Капетанска кућа. Две зграде у старом граду. Један од његових предака довео је жену из Јапана пре два столећа. Дечак је имао косе очи.

Узели су имена Тик и Ток.Тако су их и други звали.

У нити окатог паука са интернет мреже толико заплетени да су их са часова избацивали због телефона.

Гомилу пратилаца на мрежи. Гордили се тиме. Али никад им није било довољно.

Није тога што због пратиоца више не би урадили.

Обилазили су стари град скачући са крова на кров.

Пели се уз Канли кулу.

Али њима никад није било доста.

Заузети гостима и зарађивањем новца љети, зими картањем и вином, нико није имао времена за њих.

А ни они за друге.

Надгорњавли су се међусобно. Ко ће више лајкова добити.

Имао сам књижевне вечери у Бару, Никшићу, Плужинама.

Сад сам се враћао у Кумбор.

Возили су ме добри пријатељи добрим и новим колима. У колима нас је било четворица.

Седео сам до возача.

Пут пуст али узак.

Ишли смо можебит осамдесет иако је мање дозвољено.

Дечаци су стајали поред пута.

Каде смо им се приближили као из катапулта онај са косим очима је искочио испред кола. Други је стајао поред пута и снимао телефоном.

Брада који је возио кола живи у Швајцарској. Професионални је шофер и бајкер. За њим су стотине хиљада километара.Гуме су му увек нове.

За мном је десет година рата, године проведене на улици, али се никад нисам толико уплашио.

Кочење је трајало вечност.

Брада је касније причао да му је Непознати дошапнуо да почне да кочи.

Ја сам се ухватио за иснструмент таблу. Стиснух да сам готово поломио прсте.

Ширина упљача нас је делила од дечака који нам се смејао у лице.

Побегли су уз брдо, верући се као веверице уз шипражје.

Ћутали смо.

Запалио сам док су ми руке дрхртале цигару. Брада, који је непушач, запалио после је тридесет година.

После смо седели у кафићу на Савини. И сви су знали о ком се ради.

Тик-ток, тик ток, тик ток, откуцавао је часовник.

На истом месту пре три године погинуо је дечак.

Снимак је објављен на мрежи.

Ударио га је камион. Возач није стигао да закочи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: