Крај руског стрпљења
1 min read
Tуризам је једина привредна грана која Црној Гори доноси здрав новац. Упркос похлепи врха наше власти и групе повезаних бизнисмена, којима је на првој линији морске обале прво омогућена куповина земљишта по багателним цијенама, а потом на истим локацијама масовно одобравана изградња стамбених јединица, умјесто хотела који би запошљавали људе, туристички сектор је ипак некако опстао.
У последњој деценији најбројнији гости на нашој обали су руски туристи, који према подацима Националне туристичке организације недељно потроше око 855 евра, двоструко изнад просјека. Субјективни осјећај наших туристичких радника у потпуној је сагласности се са званичном статистиком. Процјењује се такође да више од 10.000 грађана Русије стално борави на територији Црне Горе, а да неколико десетина хиљада посједује некретнине.
У јеку климаве туристичке сезоне, коју поново извлаче руски туристи, влада премијера Мила Ђукановића наставила је да са својом безумном спољном политиком. Противно националном интересу и здравом разуму, Влада Црне Горе подржала је нову листу санкција ЕУ усмјерену против Русије. Овај чин пратила је појава билборда упереног против одлазећег руског амбасадора Андреја Нестеренка.
Чини се да иза овог дјела стоје локални дукљански поштоваоци култа банане, који су се сличном акцијом “прославили“ и прије неколико мјесеци. Уз помоћ гугл преводиоца, сада су билбордом ударили по одлазећем амбасадору. Лично ме чуди како је тим аветињама засметао дипломата, који је током свог петогодишњег мандата имао крајње суздржану позицију, одржавајући боље односе са представницима режима и локалним бизнисменима, него са искреним пријатељима Русије. Колико је МИД Русије задовољан Нестеренковим ангажманом у Подгорици показује чињеница да по повратку у Москву престаје његова дипломатска служба.
За новог амбасадора Русије у Црној Гори, одређен је Сергеј Грицај,актуелни директор Департмана за кризне ситуације МИД Русије и ранији шеф руске мисије на Косову и Метохији. Слање дипломате импресивне каријере, са формалиним војним образовањем и дипломом факултета за кинески језик у Пекингу, чини ми се да представља прекретницу у односима двије државе. Званична Москва је по свој прилици изгубила стрпљење са црногорским режимом, ријешила да подвуче црту и адекватно одговори на све обмане, увреде и понижења, које су према Русији урадили премијер Ђукановић и његови сарадници.
Колико већ следеће недеље, МИД Русије објавиће црну листу, која ће комплетном црногорском државном врху забранити улазак у Русију. Лично имам осјећај да ће са те листе бити једино изопштена, министарка одбране Милица Пејановић – Ђуришић. Зашто баш Милица, уз Душка Марковића први НАТО јастреб у црногорској влади? Можда зато што су руске службе детаљно проучиле њен психолошки профил, карактер и улогу у расколу унутар ДПС-а прије близу двије деценије. С обзиром да је од најтврђег присталице Момира Булатовића, постала једнако тврд присталица свог данашњег шефа, можда Русија процјењује да би баш Милица могла да буде поново одигра улогу Мате Хари у шлафроку (како је окарактерисана у Момировој књизи “Правила ћутања“).
Следећи корак представљаће апсолутна забрана увоза свих пољопривредних производа, укључујући и вино. То ће посебно погодити већ прилично уздрмане Плантаже, које на руском тржишту пласирају највећи дио свог извоза. Такође максимално ће бити отежан и ограничен простор за руске инвестиције и трансфер новца у Црну Гору. Најгоре по нас слиједи међутим почетком следеће 2016, када ће по свој прилици бити активиран прошлогодишњи предлог Сергеја Глазјева, економског савјетника предсједника Путина.
Пошто се почетком године се одређује број и распоред авио летова, за већину чартер и редовних авио линија између Русије и Црне Горе, према предлогу Глазјева дозвола неће бити обновљена у 2016. години. Такође руски МИД упутиће, на исти начин како што то раде САД, препоруку руским грађанима да не путују у непријатељску државу Црну Гору. Дакле неколико стотина хиљада Руса на нашој обали мање, помножено са просјечном потрошњом од 855 евра по туристи, нанијеће штету домаћој економији мјерену стотинама милиона евра.
Одавно је речено да у економији нема бесплатног ручка. На крају испада да ћемо отворена имагинарна преговарачка поглавља са ЕУ, хвалоспјеве западних амбасадора и званичника, Сорошево обећање да ће своје плаћенике у земљи држати мирним, платити стотинама милиона евра.
Дакле слиједи нам година још већег сиромаштва, веће незапослености, још луксузнијег бензина и фрижидера које ћемо по свој прилици моћи пунимо само преговарачким поглављима. У овој суморној пројекцији ипак охрабрује чињеница, да ће 2016. бити година редовних парламентарних избора.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Rasovic je luzer, rodjena zena mu je dala nogu u dupe a odje glumi neku bitangu.
Први са лева- Савић Рашовић, унук четничког офира, Слободан Јовановић, Мирослав Ћосовић, Здравко Лазаревић и Ђуро Вучинић.
Ови се неће покајати, упркос свом упињању АЕМа. Ови спремају кристалну ноћ, док ви се играте рата саоптењима са једним попишаним и потрошеним полуинтелектуалцем, кадром црногорске дипломатије.
Ма дај Игоре, погледај мало боље слику. Ликови са слике нису способни да сачувају пет оваца а не да приреде Кристалну ноћ. Ово је шачица лузера који требају батинати СДП и оптуживати их за издају црногорства уочи наредних избора, то је поента њиховог оснивања и ништа више. Ђуро Вучинић стара удбашка сплачина, његов тонац и буреконосац са Монтене Ћоки Ћосовић, наркос и интернет манијак Боби Јовановић. Погледај их само на шта личе, из Аушвица су људи излазили у љепшем издању.
Нисте нормални. Док супротна страна збија редове и спрема нову кристалну ноћ над Србима, ви тугујете због могућих руских санкција.
http://www.vijesti.me/vijesti/osnovan-crnogorski-pokret-osnovace-lobi-za-dobrobit-nacije-845324
Saveznici pripremili krvavu “slavu”
~ U prvom savezničkom bombardovanju deset posto Podgoričana je poginulo… A narod se spremao da sjutradan proslavi Đurđevdan
Bili su prevareni od saveznika, kad su ih ranije lecima, a isto tako i preko Radio „London” obavještavali da se pri eventualnom bombardovanju sklanjaju sa periferije gdje je neprijatelj– da idu na trg. Oni su potom upravo grad i trg najviše bombardovali. To je trajalo mjesecima – još 72 puta a da, praktično, nikakvu štetu nijesu neprijatelju napravili. Samo je u ovom prvom bombardovanju deset posto Podgoričana poginulo… A narod se spremao da sjutra proslavi Đurđevdan. Saveznici su, ne slučajno, pripremili krvavu „slavu” prije slave. Đoko i Mihailo u „zemlju da propadnu od čuda”, skočiše u dvorišni rov, iskopan još 1941-ve. Drugi brat sa majkom, nemajući kad i kud, skloniše se u obližnji baštinski nužnik. Treći brat bio je izašao u centar grada – u, reklo bi se – raj, ali ne na ovom, nego na onom svijetu, koji su im namijenili saveznici. Dvije sestre otišle da beru drva u Malo brdo, da podlože vatru na ognjištu, a sada, na povratku vide da Podgorica ključa. Treća sestra bila je kod tetke u Novoj Varoši, koja je brzo postala Bivša Varoš. Otac otišao u komšiluk – svi na šest strana, a u istom paklu, paklu saveznika, u situaciji da je rijetko koja porodica prošla da joj tada niko nije poginuo. Bombe od 250 do 2500 kilograma padale su svugdje okolo.
Nebo se izmiješalo sa zemljom. Mitraljirajući, lovački avioni su se spuštali nisko, a Podgoričani, koji nijesu bili zatrpani, ili negdje bezbjedno sklonjeni, ponegdje letjeli su i k nebu… Na telefonskim žicama između dva stuba ostao je, na primjer, da visi leš profesora podgoričke gimnazije, a u dvorištima doletjeli su leševi ko zna odakle kojeg Podgoričanina, ili nekog što je upravo tada došao u Podgoricu. Tako: „… na ćkrevetuć njihove loze ležalo je mrtvo muško tijelo, bez i jedne rane na njemu. Bilo je to tijelo trgovca Lukovskog, češkog Jevreja, koga je vazdušni pritisak bacio stotinak metara od mjesta u kome se nalazio, zdravši sa njega odjeću i obuću”, koje primjere (po kazivanjima Podgoričana) bilježi Kosta Čakić. Bilježi i riječi Rajka Kekovića o noćnom bombardovanju: „Ubrzo, blizu nas tresnu bomba i moju majku, kao da je perce, vazdušni pritisak podiže u vis i tridesetak metara od mjesta gdje smo se zatekli tresnu o zemlju. Sve do svoje smrti, prije desetak godina, u prsima je osjećala tegobe od snažnog udara vazdušnog pritiska.”
A samo do koji minut prije, grudi su joj se nadimale od prijatne pomisli na zapadnu demokratiju i slobodu, koja je do nje stizala sa Radio „LondonaĆ. Stizala je do nje i u snovima o letu do tih zemalja, što je bombardovanjem svedeno na „let” od trideset metara i bol u grudima, kasnije i uz nova radija – „Glas Amerike” i „ Slobodna Evropa”. Letio je i ostali narod, „letio” 1999-te izbjegličkim putevima bez povratka.
Tek što malo stade (dok su se avioni okretali, da zlo dah uhvati, između dva talasa bombardovanja), Đoko i Mihailo pobjegoše pod pećine dubokog korita rijeke Ribnice, odmah uz ogradu dvorišta njihove kuće… Nekad, možda, ne bi bježali, ali su tada osjećali da su na nišanu.
Koji minut poslije, bomba, koja je pala na veliku zgradu Monopola duvana sa druge strane rijeke, udaljenog oko 200 metara, podigla je u vazduh ogromni kamen – približno 100 kilograma, koji je pod pritiskom doletio tačno na rov gdje su se bili prethodno sklonili, potpuno ga zatrpavši zemljom. Kamen i oni, za njihovu sreću, na putu su se mimoišli… Neko čeka da zlo dočeka, ili da ga u nepreciznom nišanjenju promaši, neko za zlom trči, a za nekim zlo ide brže no što on izmiče.
U dva sudbonosna dana, počev od onog, dan ranije u Skadru, odakle su pobjegli iz zatvora – iz jedne u drugu muku, na Đoka i Mihaila bio je uprt neki čudan prst, od čudne ruke, za koju nijesu znali da li joj je srednji prst povijen – da ga odmjeri svima koji su se na njih namjerili.
Čim je prestalo bombardovanje, njihova majka je prestravljeno dotrčala do rova gdje ih je ostavila, ubijeđena da je ostala bez svojih sinova. Kukala je zašto su iz Skadra došli, došli iz neznana u cik zore, došli da majku obraduju, a ono, požurili da na kućnom pragu poginu.
Kakav su ovo čaktar Milu stavili oko vrata. Oni se zezaju sa lokalnim bušmanima. Pazi Milicu, pazi. Kakva divna pojava.
Interesanto mi je kako CG ovdje brane oni koji je ne priznaju. Smijesno je kad isti postanu zabrinuti za njenu spoljnu politiki i konsekvence koje ona moze donijeti. Čini mi se da sam medju njima prepoznao one koji su nosili tŕansparent GADJITE I NAS NIJESMO GUBAVI. Toliko o dobronamjernosti istih.
Лажни историчар
Постоји у Црној Гори једна навика, а то је да свако даје себи за право да се бави историјом. Суштински свака баба са Цетиња мисли да зна историју боље од онога који се бави историјом професионално.
Постоји један назови историчар у Црној Гори који је по вокацији правник, али ето хоби му је историја. Овај назови историчар и србомрзац који се нарочито бави периодом 1918 – 1919. је изговорио море небулоза, неистина, једноставно речено – он је један од оних дукљанских гласноговорника, који по сваку цијену желе да промијене свијест народа у Црној Гори и да направи новог човјека који би се вјероватно звао Дукљаникус депеесикус србомрзиус.
Овај назови историчар покушава кроз своје јавне наступе да убиједи људе око себе да Срби у Црној Гори никада нису живјели, већ да нас је ето неко увезао, мoгуће је да је то био неки васионски брод који нас је, ето, изручио једног лијепог дана у Црну Гору.
Шта год да поменете и који год аргумент да изнесете да је Црна Гора кроз историју била српска држава (а да данас мора бити и српска) овај назови историчар побија једним те истим аргументом. Наиме, Аџић има ту навику да сваки документ у којем се спомиње Србин и српско у Црној Гори назива фалсификатом Пашића или како он већ каже “Све је то фалсификат Пашића“.
Колико је то пута поновио постаје трагикомично, наиме по Нолу испада да Никола Пашић у свом животном вијеку није имао никаквих других обавеза осим да долази у Црну Гору како би фалсификовао историјска документа.
Да је фалсификовао све за шта га дотични назови историчар оптужује Николи Пашићу би требала три живота минимум. По свему написаном испада, а то је и истина да је Ноле оптерећен Николом Пашићем, искрено мислим да сваке ноћи сања Николу Пашића.
С друге стране, он нема никакав проблем да велича колаборационистички зеленашки покрет 1941-1945. и идеолога ток покрета Секулу Дрљевића којег озбиљни историчари сматрају црногорским усташом пошто је један дио рата (1944-1945) провео код усташког поглавника Анте Павелића.
О коме се заправо ради најбоље нам свједочи информација да је Дрљевића из Црне Горе протјерао и Пирцио Бироли. А тек шта рећи о томе у какву екстазу пада овај назови историчар када се помене име Крста Поповића, то се просто не може ријечима описати и ни са чим упоредити.
По Нолу таквог војсковођу свијет није видио, таква људина никада није постојала, а суштински се ради о истом склопу какав је и Дрљевић, у питању је најобичнији колаборациониста и издајник. Суштински овај лажни историчар настоји да одбрани неодбрањиво.
Овај лажни историчар је свакако неко чије књиге не треба читати, а његове ставове никако али баш никако не треба узимати у обзир. О њему и његовом историјском писанију моћи ће се писати књиге са насловом нпр: “ Сва лупетања лажног историчара“, “Историјски фалсификати Н.А“ итд.
KO o cemu kypBa o postenju! Dukljanska gamad, ova NATO tvorevina kojom nazivate „Crnom Gorom“ nema nikakve veze sa Crnom Gorom, pravoslavljem, srpstvom i slovenstvom!!! Dakle, vi ste nove poturice, gnjide bez identiteta koji se prodajete anglosima isto kao prostitutke.
Samo se tjesite da nijeste srbi, nosite srpska imena, prezimena, cak po neko od vas josuvijek slavi krsnu slavu.
Коментар ти је сасвим на месту. Ваљда је нормално да се држави која те дискриминише на најгрубљи могући начин прижељкује што скорији нестанак. Овде смо у чуду и ми који смо свесни те чињенице, као и ви који очекујете такву реакцију.
Морам да вам признам добро сте их изубијали и товарили. Не би успели да вам нису вољни савезници, прихватили су ту наметнути пораз и статус грађана другог реда.
Pod kontrolom američke ambasade je i penzioner Lekić i bivši Srbi iz Demosa, novopečeni natovci