Свједок седмице: Раби Алхантули
1 min readКакав је живот под израелском окупацијом? Ако то можемо назвати животом, ниједна ријеч га не може правилно описати. Морате га доживјети да бисте схватили шта значи „бити на ивици“ – заправо нит живи нит мртви. Ништа не зависи од вас, од вашег рођења до вашег посљедњег дана, све контролише израелска окупациона војска, физички и уз употребу софистициране и наоружане технологије.
Амбасадор Палестине у Црној Гори Раби Алхантули у овонедељом осврту седмице доноси причу о животу под окупацијом, односно о борби за опстанак у ратом погођеној Палестини. Живот у тој земљи, од избијања рата у Појасу Газе, Алхантули назива „битком на ивици“.
Понедјељак
Пробудите се и ако пожелите да идете у школу, на факултет, на посао, код љекара или да посјетите некога, прво морате да провјерите који пут није блокиран од израелске окупационе војске, која траса није у опасности од напада израелских колонијалних досељеника, и онда можете планирати путовање. Многи Палестинци су били и још увијек бивају убијани на путевима.
Уторак
Кретање са, и на окупирану палестинску територију је још једна ноц́на мора, редован „дом-аеродром-одлазак-долазак“ на одредиште је сан. Палестинци на Западној обали, укључујуц́и Јерусалим, имају један једини начин да уђу и изађу из Палестине, то је прелазак копнене границе и путовање преко Јордана.
Границу између Палестине и Јордана такође контролише израелска војска која одлучује када и колико дуго ће гранични прелаз бити отворен и затворен.
Сриједа
Из Подгорице сам кренуо у сриједу за Аман преко Истанбула, путовање отприлике седам сати (са најкраћим транзитним временом). У Јордан сам стигао сљедец́ег дана у 3:40 ујутру, и возио сат времена до границе са Палестином. Тамо сам морао да чекам до девет ујутру да Израелци отворе гранични прелаз (пошто није отворен 24 сата) и возио се аутобусом гдје су Палестинци груписани, како би прешли 5 контролних тачака на удаљености од око 5 километара. На овим контролним тачкама сваки Палестинац се суочава са неколико опција које „нуди“ израелска окупациона војска. Прво – да буде држан сатима и испитиван, друго – да буде киднапован и ухапшен, треће – да му се ускрати улазак и да се врати у Јордан и четврто – да уђе.
Четвртак
Тог дана када сам стигао, држани смо у аутобусу на другој контролној тачки од 9:30 до 13 сати прије него што су Израелци наредили возачу аутобуса да се врати у Јордан и саопшти нам да тог дана неће отварати границу. Шта можемо да урадимо? Ништа сем да покушамо да пронађемо преноћиште у Јордану, углавном у хотелу или у кући рођака или пријатеља.
Петак
Сјутрадан сам морао да се пробудим око 5 ујутру и да будем на граници веома рано јер је петак, а тог дана, ако отворе границе, прелазак ће бити дозвољен само од 9 до 11.30 сати, а ви морате стићи тамо што је прије могуц́е да бисте покушали да региструјете своје име на препуној листи путника за тај дан. То је веома важно, боље да не пропустите да упишете своје име, иначе ћете морати да останете у Јордану до недеље пошто је граница затворена у суботу. У петак сам то урадио, прошао границу и стигао у први палестински град, Јерихон, најстарији насељени град на земљи.
Тамо сам позвао такси да ме одвезе до Рамале, гдје живи моја породица, али сам инфоррмисан да је израелска окупациона војска блокирала све излазе и да нема начина да се напусти град. Морао сам да чекам док се не заврши опсада. Потрајало је око четири сата прије него што сам напустио Јерихон и кренуо до Рамале – то је пут од 41 км који је трајао 2 сата јер је главни пут био блокиран. Ово је само примјер редовне израелске праксе колективног кажњавања свих Палестинаца.
Пут од Црне Горе до Палестине који не би требало да траје више од 3 сата и 30 минута авио лета, трајао је од сриједе до петка, и то је једноставан примјер како се живи под израелском војном окупацијом.
Ето, овдје је ријеч о „животу“ под окупацијом, да не причам о смрти под окупацијом коју цијели свијет гледа уживо пред камерама углавном у Гази, гдје је мој народ жртва геноцидног израелског рата који траје већ 7 мјесеци, и који је до сада резултирао убијањем више од 35.000 Палестинаца, од којих су 70 одсто дјеца и жене.
Да закључим – у овој Светој недјелји не могу а да не поменем једног од најпознатијих Палестинаца, Исуса Христа, и нагласим да је за наш палестински народ „Пут суза“ (Виа Долороса) и даље наш пут и да је васкрсење наша судбина.
Желим свима миран и благословен Ускрс.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: