Ноћ у фискултурној сали

Пише: Небојша Јеврић

Будио сам се дуго, гледајући у плафон на коме је била велика ружна мрља од влаге.

Напољу је сијало сунце.

Прије него што устанем, хтио сам да испушим цигару, посљедњу цигару за коју сам сигуран да сам је штековао у џепу војничке блузе.

Али нисам имао упаљача.

Негдје сам га у мраку синоћ изгубио.

Покривен ћебетом преко главе, до мене је лежао човјек.

„Комшија, де отри зубе”, рекао сам отпијајући голем гутљај.

Он је ћутао.

„Да немаш можда ватре?”

Тек тада, примијетио сам крваву јастучницу, на којој је онај до мене лежао.

Преноћио сам у сали са мртвацем.

До њега је лежао други. Непокривена лица. Онај други кога у мраку нисам видио.

Претходног дана упали су Хрвати са два транспортера. Запалили неколико кућа, поубијали оне који нису успјели да побјегну. А онда су оба транспортера, пуна муниције намијењене опкољеном хрватском селу Ловинцу, одлетјела у ваздух.

Ову двојицу сигурно су донијели јуче по мраку, из Почитеља. И нису имали гдје да их смјесте.

Осјећао сам се као Бабељев јунак у јеврејској кући.

Велика зелена мува зујала је око леша, коме је метак од противавионца раздробио чељуст.

А онда сам почео да се смијем. Сјетио сам се како прошли пут, у овој истој сали, нисам могао да заспим због хркања. Грмљавина граната и пуцњи нису ми сметали, али хркање ми није дало да заспим.

Ови бар нису хркали.

Извлачио сам се попут гмизавца, из јазбине, жмиркајући на сунцу.

Испред аутобуса, који је довезао добровољце, чуло се псовање, вика. Сви су једни друге оптуживали за оно што се јуче догодило.

Двојица су пријетила један другом, а трећи је правио посао са дјечацима. Дванаестогодишњацима из Медака. Мијењао је пиштољ, шестицу, за аутомат.

Заборавили смо петорицу људи на силосу као кишобран кад заборавиш, као шибицу кад ти остане на столу.

На степеништу некадашње кафане, претворене у милицијску станицу, излежавали су се на сунцу локални момци — српска милиција, и пили ракију из оближње радње, чији је излог синоћ разбила граната. На прозору кафане писало је: Милиција. Ћирилицом. Први пут послије педесет година. Сва три слова „И” била су написана латиницом”.

Око подне стиже Дуле Орловић, оперативац из Книна.

„Ајдемо, момци, ајдемо, добри момци, гарда је војска, зар није?”

Дуле је одабрао седамнаесторицу и кренули смо назад према Госпићу, да извлачимо петорицу момака које смо — заборавили.

Из торбице, коју је неко ту поред зида оставио, извукао сам два оквира за свој аутомат.

Код аришове плантаже искочили смо из аутобуса и кренули кроз шуму. Низ брдо, назад према Госпићу.

Са ивице шуме видио се силос. Између силоса и шуме налазило се Инино складиште са нафтом.

Између складишта и силоса цеста.

На цести, и са једне и са друге стране, на растојању од осамсто метара налазила су се два транспортера који су тукли улицу. Требало је да се једна група спусти кроз складиште до цесте, да би оној петорици, који су се налазили на силосу омогућила да пређу улицу.

Да би спријечила транспортере да приђу ближе.

Дуги Лаиновић, наиван кô француска собарица, као случајно каже:

„Идеш ти, Јевра, Чеда из Житишта, Деда и Равногорац.”

Нисам имао времена да се препаднем. Страха ћу се сјетити много касније.

Дан сунчан послије синоћне кише, ливада остала некошена, све дјелује мирољубиво, тихо.

Лаиновић се дере, дозива Рада Шиптара који је на врху силоса. Дубоко испред првих линија, ми смо без радиовезе.

„Шиптар, силази, долазимо да те вадимо!”

Са силоса се не чује нико.

Не смијемо да кренемо док нам се неко са силоса не јави. Побиће нас Раде Шиптар. На силосу имају бровинг. Могу да помисле да смо Хрвати.

„Шиптар, долазимо да те вадимо.”

На крају, Раде Шиптар се јавља.

Чује нас он али нас чују и Хрвати.

„Јебо вађење, рокајте бову (транспортер), ено је осамсто метара низ пут”, кукуријече Шиптар са силоса.

„Силази Шиптар, јебем ти матер.”

Низ Инино складиште, преко ливаде, више котрљајући се него трчећи, нас четворица силазимо до цесте.

Чеда маказама од бајонета сијече жицу.

Улијећемо у канал поред пута.

Чеда испаљује тромблоне у правцу гдје се налази бова. Транспортер је предалеко и тромблони падају по цести.

Послије пола сата Раде Шиптар и њих четворица силазе.

Шиптар вуче два сандука са муницијом за бровинг.

А бровинг су бацили са крова силоса.

„Ајде, новинар, узми, бре, овај сандук.”

Кренуо сам да подигнем сандук, и одједном чуо, баш чуо — кврц.

Нешто је пукло, прснуло, зашкрипало ми у леђима.

Осјетио сам оштар бол у кичми и више из полусагнутог положаја нисам могао да се помјерим.

Помислио сам да ме је погодио метак. Али није било крви. Чеда, Раде Шиптар, Деда Младеновић, трчали су према шуми док су их остали покривали ватром.

А ја сам стајао насред ливаде у полупогнутом положају, са два сандука муниције, и нисам могао да се макнем.

Кућица на четири кокошије ножице се окретала.

„Дај, баба, главу!” — викао је колац.

Укочило ме. Ишијас. Секунди су ми изгледали као сати. Не сјећам се о чему сам мислио, да ли сам се плашио, знам само да нисам могао да повјерујем да ми се то десило. Сам насред брисаног простора, између двије зараћене војске, посљедњи Србин у Госпићу, укочен, у подне.

„Фурај, пискарало, који ти је мој!”

„Не могу да се помјерим”, хтио сам да викнем, али уста су ми била сува.

А онда је метак од противавионца расцијепио дрво испред мене. И ја сам скочио као зец.

Даље се не сјећам.

Тих сто метара што ми је преостало до шуме претрчао сам, касније су ми причали, као Бен Џонсон. И срушио се у заклон. Сандуци са муницијом остали су на ливади.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: