ИН4С

ИН4С портал

Чији је дан побједе, или – чија је побједа

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Мада не вриједи много, смио бих да заложим ову сиједу главу да, кад би се спровела анкета међу данашњом омладином, ни десет одсто њих не би знало који је данас датум и због чега је уопште важан. Дан побједе, један од највеличанственијих датума у новијој историји човјечанства, скоро да је изблиједио са календара и утонуо у сивило заборава. Нестао је са списка државних празника, склоњен из читанки, његове заставе више нијесу ни на пола копља. Дан побједе над фашизмом замаскиран је Даном Европе, оне Европе које не би ни било да није побијеђен фашизам.

То стање и не би требало толико да чуди јер су у међувремену у свијету стасале генерације и генерације оних који нијесу „мирисали барут“, и страхоте Великог рата углавном доживљавају кроз домаће и америчке филмске блокбастере, да није скоро свакодневног упозорења опасност могућег повратка фашизма као идеологије и као праксе.

У прилог овом историјском апсурду иде и чињеница да се као на потенцијалну опасност фашистичког „цам бека“ највише упире према Истоку и оним земљама чији је допринос његовом слому немјерљив и плаћен милионским жртвама. По пропагандном наративу који се упорно подгријава, авет фашизма више не станује у Европи, мада, из избора у изборе, у њеним државама све више васкрсавају политичка десница и њене идеологије. Не, из колијевке фашизма, из земље концентрационих логора, „фабрика смрти“, данас се упире прстом у оне државе и оне народе који су ту „умотворину западне демократије“ платили цијеном која се не да самјерити. Руси, Срби, Јевреји, Цигани… фале још само пси којима је, такође, све било забрањено.

Дан је побједе, али би многи, и овдје и напољу, то најрадије прећутали. И хтјели би да побједници не машу заставама слободе и побједе, јер гдје има побједе има и поражених. А „поражени“, жигосани неизбрисивим жигом злочина, нечовјечности, зла које ни најдивљије хорде кроз историју нијесу остављале за собом, данас би да буду побједници. И да им на ту „побједу“ ни у примисли не падне ни сјенка данашњег датума.

Дан је побједе, признао то неко или не, славио га или не, и то ће остати истина коју ни једна ововремена гумица неће моћи да избрише. Одјеци силовитог марша улицама Москве и топовска канонада са Калемегдана довољно су гласни да потру мук којим би, наводно антифашистичка, Европа као и овај овдашњи антифашистички државни сурогат да се на 9. мај баце блатом заборава.
А ко заборави, заслужује да му се понови, истина је стара колико и цивилизација.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Чији је дан побједе, или – чија је побједа

  1. REZOLUCUJA O GENOCIDNOM NARODU
    – NEODGOVORAN PRISTUP
    SRPSKIH PARTIJA U SKUPSTINI CRNE GORE

    Ozbiljan presedan pretvaranja ZRTVE U POČINIOCA.
    TEMA ZA EKPERTE I OZBILJNE DISKUSIJE.
    Umesto toga diskusija, kao na pijaci.
    Čak se nekoliko puta javlja poslanik
    koji hoce da nam „utuvi“ da treba da priznamo
    „kao njemci“.
    Ponavlja i ponavlja – niko ne protivreči.

    PA ONDA DOLAZI PREDLOG ZA JASENOVAC
    BEZ IKAKVIH BLIZIH OBJASNJENJA.
    KAKO, KADA, U PAKETU SA SREBRENICOM ???

    Uvredljivo za narod koji predstavljate.
    Neodgovorno u odnosu temu i posledice.
    Sve se svelo na NADU da se Premijer ubijedi.
    KAKVA NAIVNOST !
    NEODGOVORNOST ?

  2. DAN POBEDE – NA DAN POBEDE
    U CRNOGORSKOJ SKUPŠTINI:

    Istrebljivači hoce da nas proglase
    OGLEDNO genocidnim, a sebe SPONZORIMA.
    Hoce da zabašure svoje zločine.
    Svete nam se što je naš narod pobedio
    u dva svetska rata,
    Mi smo onaj narod, čijih je STOTINU strijeljano
    za JEDNOG njihovog;
    ČETE DJAKA se u jednom danu
    „uznele se do večnog boravišta“ ;
    Na Petrovačkoj cesti
    „o strasna ptico
    ti si me ubila, a šta sam kriva bila,
    sedam sam godina imala …“;
    Mi smo mrtvi plivali Savom,
    spaljivani u crkkvama,
    ubijani nad jamama i vrtačama,
    na ostrvu Rabu, Sajmištu, Jasenovcu,
    Jadovnu…
    Mi smo jedini evropski narod koji nije imao
    svoje divizije pod Staljingradom;
    Prvi smo u Evropi rekli NE 27-og marta
    i bombardovani već 6-og aprila;
    I tako dalje, i tako dalje…

    U Skupštini najglasniji i najuporniji POMAGAC
    Premijeru , Ervin neki, podučava nas da se ugledamo
    na Nemce, „kako su oni lijepo pokajali…“
    To govori pripadnik naroda koji je zapalio
    Veliku i poklao zene, decu, starce – sve zivo.
    Ne pada mu na pamet da bar to jedno stratište
    pomene. A bilo je i drugih !

    Premijer samouvereno završava tiradu sa nekakvim
    besmislenim amandmanima i drugim kojestarijama.
    Nece sponzorisati ( asocira na SPONZORUŠU ),
    ali će GLASATI ZA.
    Blago nama.
    Dovede nam Gojko sa Cetinja ZDRAVKA za Premijera,
    a Zdravko MILOJKA IZ SINGAPURA !
    Toliko o paralmentarnoj demokratiji i političkim partijama
    u zemlji našoj napaćenoj .
    SA PRAVOM SE PITAMO: ČIJA JE POBJEDA,
    ONA POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA
    I ONA NOVIJA 30 -og AVGUSTA

    11

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *