Огледало

ГНЕВНИК ЈЕДНЕ ОЗЛОЈЕЂЕНЕ СКВО

Касица-прасица у превентивном кукању

Зашто Никола Селаковић, нови српски министар културе, и пре него што је ступио на дужност толико смета антисрпском идеолошком комесаријату у Београду? Гневник својим изгледом, писањем и етиком потврђује тачност оне опаске: „Спољашња усвињења увек су знак унутрашњих капитулација.“ А кад капитулираш изнутра, етички, онда спољашња опогањења више и не примећујеш. Шта ту може један министар културе? Може много!

Пише: Мишо Вујовић

Прочитах у културном гневнику урадак једног Гневника, пун гнева на све, чак и на сопствено огледало, које му се понекад поткраде, које му понекад потуре. (Ограђујем се одмах: асоцијација се не односи на физичку замашћеност и на изглед озлојеђене скво, већ на Гневникову необјективност.) Сваки од тих дежурних гневника, при том, прикрива да делује по задатости једне од две идеологије са Осме седнице Савеза комуниста Србије, и то оне политички побеђене, која је никада није престала да хара српском културом. То је већ постало ендемско стање.

Тај патологизовани идеолошки поглед препун је канцерогене пакости према свему што огромна већина грађана Србије сматра аутентично својим. Захваљујући таквим умишљеним изборницима, у српској култури срозане су готово све протежиране вредности и све књижевне награде, почев од некада престижне НИН-ове, данас потпуно самообесмишљене. Тај униформисани грађанско-комесарски крем, од Горице и Виде до актуелног (или пре неки дан деактуелизованог) Чобана – ти идеолошки чобани, дакле – већ деценијама покушавају да стаду набилдују свест о својој тобожњој аутентичност. Проблем је што је Вучић подигао и ослободио националну свест код грађана, али није проблем приватизационо убијање привреде Србије.

Шта ће човеку без достојанства нечија култура, поготову сопствена?

Човека без мозга зову ајван, човека без образа говече. Мутант о којем говоримо ипак је нарочити плод великог укрштања. Зато нигде у посткомунистичким земљама није ризичније него у Београду критиковати доба комунизма и брозоморе, период кад су уведени злокобни комесари у култури чији кадрови и данас непрекидно ведре и облаче. Било да је на владиним или невладиним јаслама, тај НВО сектор само је орган у номенклатури стварне владавине неформалних владара.

Дотичном главном културном гневнику сметају Драган Којадиновић и Слободан Вуксановић, зато што је у време њиховог министровања било најмање финансирање пројеката који воде ка обесвешћивању популације. Мада су се тзв. суберзивни трендови запатили у Србији као нигде другде. Србија је последња оболела од ковид-комунизма, али се једина од њега није излечила. Гневник, као и већина људи укислих у неостварености, јавно прозива и блати личности потпуно остварене у свим димензијама. Пре свега мислим на Којадиновића, врсног новинара и уредника, успешног менаџера и првог демократског министра који се није одрекао оног од чега пред уценама еуропеизма отклон чини већина.

Такав гневнички став, на крају, исплати се. Пљување у вис данас нигде није исплативије него у Србији. Што постанеш већи упљувак, то си грандиознији у „чаршији Хаџи Салијери“, како их назива мој брат Небојша.

Добро, а шта у овој епизоди своје неостварености хоће Гневник?

Гневно се пита: „Шта је српска култура Николи Селаковићу?“ И додаје, наравно, да је Никола Селаковић српској култури ништа! Покушава да га дисквалификује, јер, тобоже, „нема искуства“. А није то питао позоришне раднике Брадића, Брајовића или Лечића, који нису показивали нарочити интерес за аутентичну националну културу. Мисли Гневник да је неко заборавио петооктобарске црне тројке и смену „у комитету“, када се на власт вратила друга половина Осме седнице Савеза комуниста Србије.

А много нас неострашћених, рекао бих већински део Србије, није подржавало клептодосију и суноврат Србије већ рушење једног тоталитарног поретка!

„Шта је Селаковићу српска култура?“ пита се гневни Богољуб (Теофил).

„Сигурно му није егзибиционистичка авантура, него завичај, сестра од стрица, мајка, супруга, свастика… Све то може да му буде, а не може да му буде ништа.“

А шта је српска култура гневнику и таквима као што је он?

Психијатријски канабе за лечење фрустрација. Глува соба за разбијање слепила. Ремонтни завод за офуцане егзибиционисте. Веш-машина за задригле и замашћене фрустрације транзитивних.

Гневник је школски пример тачности оне опаске: „Спољашња усвињења увек су знак унутрашњих капитулација.“ А кад капитулираш изнутра, етички, онда спољашња опогањења више и не примећујеш.

Шта ту у таквом амбијенту може да учини министар?

Може доста! Пре свега, да очисти губу из торине. Да одвоји легла крпеља од тела. Да финансира – на пример – српски филм без настраности и насиља, српску а не антисрпску књигу, фестивале који промовишу културу а не шунд и треш-субкултуру. Да финансира српске представе, уз максималну подршку култури мањинских народа, али не и деструктивних псеудокултурних група и праваца.

Може да постави остварене и поштене менаџере, не оне по принципу „добар глумац, лош директор“ или „лојалан кадар без кредибилитета“. Избор сарадника је кључ успеха на свакој позицији. Кључ струке а не странке. Кључ професије, не партије. Мислим да ће Никола Селаковић, кога сам запазио пре две деценије као студента, победника у беседништву на Правном факултету, бити брат а не зла маћеха српској култури.

Да би расправљао о култури, човек мора пре свега да изгледа културно и пристојно. Гневник никада није научио да култура почиње од културе личне хигијене, физичке и менталне, па се одатле диже у висине. Вулгарно прагматизовани карактер, адаптибилан на све прилике, можда то и не може да научи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: