Искија нам на нос “братсво-јединство“

Пише: Јован Лакићевић

Кад човјек зађе у неке озбиљније године, свашта му пада на памет. Тако бива и са чувеном паролом о очувању братства и јединства, уз коју су многи од нас расли. Испоставиће се да су у њу вјеровали једино наивни светосавски Срби!

Неки и данас вјерују!

„Највећи син“ наших народа и народности, (само не знам којих) Јосип Броз је стално, до изнемоглости понављао, како морамо чувати братство и јединство „као зеницу ока свог“!

Ја бих овом приликом додао: Ономе ко би у то, послије свега што смо од наше „браће, Хрвата, босанских муслимана и Шиптара доживјели у последњих сто година, повјеровао – испале му очи, заједно са зјеницама!

Испоставиће се да је то била добро смишљена парола за прикривање небројених њихових „братских“ злочина, стотине и хиљаде српских стратишта!

Неко је недавно избројао да их је само на простору хрватско-муслиманске НДХ било – 2.600!

О српским жртвама у току два велика рата, говори се и данас – „отприлике“ и „приближно“…

Тако се, рецимо, и данас официјелно говори о прогону у „Олуји“ највећем поратном прогону становништва у Европи, 250 хиљада српских невољника. „Бљесак“, када је уз поновљеном злочину на Петровачкој цести,(„На цести петровачкој избјеглице/ и триста дјеце у колони,/ над цестом круже грабљивице/ туђински авиони,/ по камењару оснијеженом челична киша звони…“ Б. Ћопић) , остао је потпуно у сјенци „Олује“.

Знам из прве руке, од владике славонског- барањског, код будућег владике Милешевског, на Сајмишту, саопштио да су хрватски ватрогасни, млазевима воде сатима покушавали да са петровачке цесте сперу крв побијене српске дјеце!

Тада је из Барање изгнано и прогнано 40 хиљада Срба…

А шта је са оних 250 хиљада, који су, слутећи злехуду судбину, прије тога напустили Хрватску?То нико и не спомиње!

Уосталом, за такав тужни рачун довољна је таблица множења. Довољно је упоредити број Срба у Хрватској на попису прије и послије најновијег грађанског рата! Не рачунајући оне покатоличене, који су принудно и на своју срамоту постали Хрвати, а таквих је, по прилици, 120 хиљада!

Правим ове дигресије да бисмо се подсјетили колико је наше незнање о српским жртвама само у потоњем вијеку.

Зато, браћо Срби из Црне Горе, не журите са Резолуцијом о Јасеновцу. Поготово ако ће у њој стајати да је у Јасеновцу побијено 700 хиљада Срба. Толико их је, господо и браћо уморено на најстрашније начине само у Доњој Градини, о чему сам на овом Порталу, подсјећао више пута.

То је утврдила Државна комисија 1 964. године, на челу са академиком , недавно преминулим Србољубом Живановићем.

Чланови Комисије били су ужаснути својим налазима!

И кад су кренули на лијеву обалу Саве, пут Јасеновца, стигло је наређење из државног врха, да се даљи рад Комисије обуставља, а професору Живановићу је савјетовано да одмах оде из Југе, што је он и учинио, боравећи у „добровољном изгнанству“ педесет година!

У самом Јасеновцу, на лијевој (хрватској) обали Саве на десетинама квадратник километара око оног Богдановићевог бетонског споменика, колико ми је познато, никад нико није закопао крамп да провјерији има ли једног квадрата без српских костура!

Никад неће бити утврђено ни колико је српских лешева, бачених у Саву стигло до Небојшине куле у Београду у ратним годинама!

Професор Живојиновић је, након повратка у отаџбину, у једном интервјуу, рекао да је у Јасеновцу страдало милион и 130 хиљада Срба.

Остало је нејасно да ли је мислио само на Доњу Градину и Јасеновац, или на комплет логора које је Јасеновац обухватао. Кад сам покушао недавно да то провјерим код професора у Лондону, речено ми је да је  – преминуо!

Чуо сам, међутим, да је остала његова штампана књига о Јасеновцу, коју, нажалост, нијесам имао у рукама.

С тога бих моје колеге из Подгорице, који су се с најбољом патриотском намјером, упустили у писање Резолуције о Јасеновцу упутио на историјску заоставштину професора Живановића.

Да будем искрен, мука ми је од небројено пута опетоване бројке од 700 хиљада погубљених Срба, у коју се смјешта стално 80 хиљада Рома и 30 хиљада Јевреја. Ту су бројку „усагласили“ војни заступници 4. Рајха у Загребу и Београду још почетком 1 944. године, а прихватили су је је и представници „нове власти“ годину дана касније!

Овом приликом, у слободном новинарском ( а не историјском) исказу, подсјетио бих да је у неонацистичкој НДХ било чак 24 концентрациона логора за Србе. Да је било више логора за дјецу, од којих је најпознатији онај у Јастребарском. Да је у логору Јадовно, надомак Госпића, од 7. маја 41, до краја августа, дакле, за мање од 4 мјесеца, звјерски побијено 41 хиљада српске нејачи!

Ако се зна да су јеврејски истраживачи споменули чак 57 начина усташке ликвидације српског живља, што свједочи о патолошком гену „народа“ који ни до данас није утврдио своје поријекло, знате већ за маљеве, србосјеке и остало, овога пута бих поменуо само један. Ту, надомак Јадовна, над безданицом, званом Шаранова јама, хрватски злотвори су ставили једну поширу даску. На њу би довели по десет упарених, свезаних робова, а онда џелат повукао уже којим је даска била везана и двадесет жртава одједном полећело би у провалију, у којој су, у највећим мукама, умирали данима!

Причам којешта, нек нам живи братство и јединство!

Занимљив је и случај брачног пара Шакић . Док је Динко Шакић ( чије је имео „са поносом“ преузео и један новопечени новосадски професо и новинар , Грухоњић) био управник логора Јасеновац, његова супруга Нада била је једна од управница логора у Старој Градишкој. Запамћена је по звјерском смицању српске нејачи.

Она је, иначе, била полусестра Макса Лубурића, једног од најпознатијих српских џелата у Јасеновцу, који је побиједио на такмичењу њих тројице: ко ће од них да за једно вече закоље највише Срба.

Мислим да је Макс био побједник са хиљаду и по покланих српских невољника.

Чини ми се да није он, него његов колега такмичар ( ко ће да памти имена ових монструозних патолошких зликоваца!) стао на хиљаду и двјеста покланих Срба, кад му је Вукашин из Тепаца рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао!“

Дакле, Максова полусестра Нада, као и многи усташки зликовци, уз помоћ Ватикана и фра Сатане Мајсторовића, који се уз благослов Броза вратио у Домовину и умро у Сарајеву(!) збрисала је након рата у Аргентину, да би се након формира нове неоусташке Туђманове Хрватске, вратила у домовину и била под заштитом државе све до њене пасје смрти у Загребу 2 011. године!

Драга разбраћо Хрвати ( пошто међу вашим зликовцима има подоста покатоличених Срба, да ли сте знали, као што нијесте, да случај Глинске цркве, у којој је забрављено па спаљено и сагорело око четири стотине Срба, није једини такав злочин у српским црквама.

Недавно сам, као и још понеки Срби, сазнао да је то био уобичајен ритуал, готово у свим српским црквамља на Кордуну и Банији!

Покољ би био много већи да нас у Далмацији нијесу, уз војводу и попа Ђујића, заштитили – Италијани, којима ће Броз касније одузети Далмацију и припојити је Хрватској.

Ја који сам се, да кажем као новинар трудио да сазнам понешто у нашој новијој историји, суочио сам се се са драстичним фалсификатима! Да ли се ико од савремених Брозових историчара потрудио да истражи, рецимо, зашто је Броз, након пада Ужичке републике, па све до окупације Србије 1 945. провео на територији НДХ, организујући тамо и некаква засиједања АВНОЈа ( без српских делегата!)

Они малобројни, који знају, сјетиће се споразума и између усташа и комуниста у Лепоглави, 36. године чији су потписници Моша Пијаде и Миле Будак, о сарадњи у „разбијању Југославије свим средствима“!

И кад покушате да се сјетите гдје су се то у току рата сукобили партизани и усташе, сјетиће се само Прозора и Купреса, на чијем су, Купрешком пољу, изгинули многи моји рођаци, Морачани. (У четвртом батаљону под командом мог комшије и пријатеља, народног хероја Сава Дрљевића)!

Знамо да су усташе, заједно са Њемцима и партизанима, ратовали и на Лијевча пољу, против црногорских и херцеговачких бригада, које су покушале да се пробију до Аустрије и „енглеских спасилаца“!

Знамо (или, што се тиче млађих генерација, немамо појма како се то завршило у Кочевском Рогу, гдје је, након повратка воза из Аустрије, дакле узнепосредну помоћ „савезника“ Енглеза, стријељано око 12 хиљада Црногорца и Херцеговаца.

А знате ли, моја српска браћо, колико је у братоубуилачкој борби, која је касније названа револуцијом, погинуло усташа? Тидесет до четрдесет хиљада, колико их је пуковник Симо Дубајић, Личанин, из освете побио у Блајбургу!

Томе треба додати и оне хрватске и муслиманске усташе који ће се, уз најискренију подршку Фиреру, наћи под Стаљинградом. Неки од њих, преживјели, наћи ће се, под петокраком, у броигади пуковника Месића, у „ослобађању Србије“ заједно са Брозом, 45.године.

О учешћу босанских муслимана, „хрватског цвијећа“ у ликвидацији Срба на подручју њихове НДХ, у једном наредних издања Инфорса. Много сте на, разбраћо Муслимани и прије ове ваше бесрамне Резолуције о Сребреници, задужили! Још ћемо се видјети!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: