Шта би о потоњој Резолуцији УН рекао мој стрико Милош Стеванов

Пише: Јован Лакићевић

У неким важним, да не кажем преломним тренуцима савремене историје, а баш их се нагомилало(!), имао сам обичај да помислим: Хвалим те Боже, шта би данас мој стрико Милош Стеванов, тим поводом рекао?

Ријеч о човјеку, сељаку и ратнику из давних времена, од Брегалнице, до Гласинца и Мојковца, па потом Солуна и Вердена… О предсједнику Доњоморачке општине уочи минулог Великог рата, који се дописивао са морачким шпанским добровољцима, Мијатом Машковићем и Мојсијом Стефановићем , комунистичким занесењацима, а пјесницима ( то, чини се, иде једно уз другпо). Мој брат и драги колега, Будо Симоновић, направио је о њима вјеран историјски запис у књизи „Мијат и Мојсије“.

Они нијесу стигли да при повратку у отањбину, попут Коче и других, у Француској са Хитлеровим нацистима потпишу уговор о сарадњи са АБВЕРом, Погинули су на шпанском ратишту!

Помињао сам мог блиског рођака и првог комшију у Морачким Барама, стрика Милоша у неколико епизода на Порталу. Једна од њих свједочи да је у тродневној, историјски беспеимјерној Мојковачкој бици,као припадник Регрутског батаљона, убио 19 Шваба. Али је додао: „Само ме претекао Томо Пујов Меденица – он је убио, у борби прса у прса, бајонетом и кундаком, а тек понеким метком, као и ја – 21 ог!“

Од стрика Милоша сам, негдје уочи његовог упокојења чуо и једну кратку, а за мене важну причу о мом оцу Милутину – Јагу. Када је у току Тринаестојулског устанка, Барска чета с Барутане кренула на јуриш у ослобођење Колашина, Милош је као искусан и, уз мој додатак, несумњиво храбар ратник, испредњачио. Када се на цкладу, надомак Гимназије окренуо да види докле му је стигла чета, па потом погледао на зграду Гимназије у којој је била команда Италијанског батаљона, рече ми да се, баш тако, забезекнуо:

„Видио сам дијете моје, твога оца Јага гдје улијеће на врата Гимназије! Нијесам стигао ни да се прекрстим, а талијанска застава на крову била је у његовим рукама. Бацио је с крова на ледину! Тек ће, више минута касније Италијански батаљон истаћи – бијелу заставу.

У току тзв народно ослободилачког, а прије свега братоубилачког рата, а посебно послије формирања „пасјег гробља“ у Лугу, Милош се није опредјељивао ни за једну страну! Само ми је једном рекао да се жестоко покајао што није слиједио примјер команданта Регрутског батаљона са Мојковца, пуковника Радована Радовића, који ће у Беранама, суочен са страшним посљедицама нарученог братоубилачког рата, прије него што ће узети карабин у руке, оставио кратку поруку: „Боља ме рука од моје неће убити!“

Милош ми тада рече да све до послије Великог рата о томе није имао појма!

То је онај исти стрико Милош, који ми је тада као грешном ђетету, негдје 52, када се због тих ријечи ишло директно у Петрову рупу на Отоку шапнуо на уво дистих:
„Са Истока Сунце грије,
Нема спаса без Русије!“

Тада, наравно нијесам имао појма шта ти стихови значе, али их деценијама носим у памћењу и данас их с поносом понављам!

Ето, таквог стрика Милоша, о коме сам, не као гимназијалац, него као основац, сањао да ћу написати роман, питао сам: шта мисли о Резолуцији о Сребреници. Дакле, прије иницијативе Инфорса о поништењу овог бесрамног, лажљивог и подвалџијског акта Скупштине, покојних нам Разједињених нација.

Рећи ћу вам шта ми је, у повјерењу, стрико Милош, ко некад шапнуо, да опростите: „Пи*ај им се у Резолуцију!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: