Кад је све – мало

Пише: Емило Лабудовић
И кад не раде, они раде. Раде дан, ноћ. Улажу себе, све своје умне и физичке капацитете. Раде без одмора, а и кад су на одмору не предају се ленствовању и хедонизму. Раде поштено, јер, они су заклети синови мајке Црне Горе и „чувари њеног поштења“. А рад мора да се плати,  јер „више нема џабе ни код….“ Нарочито мора да се плати онај ноћни, прековремени, ранојутарњи, а тек онај у вријеме кад други не раде.

Зато се чуду начудит не могу што се јавност чуди и згражава када ти неуморни посленици, ти вриједни мрави на чијем је „раду“ почивала Црна Гора и чији ју је „учинак“ довео довде, у стрмопрц одакле се ни за сто година нећемо извадити траже „своје мимо свога“! Недавно је тражила Верица, она трудбеница која је у „Плантажама“ примала цркавицу мимо свих у држави, она која би прије себи руку одсјекла него потписала решење о годишњем одмору, која је, вођена високом свијешћу о државном интересу и бољитку, своју скромну платицу скресала са 7-8 на „свега“ 5-6 хиљада евра. Мало ли је? А онда се ових дана тога досјетио ништа мање пожртвовани државни посленик, бивши тужилац, Саша Чађеновић.

То што је тренутни на неплаћеном одмору у Спужу, гдје има комплетан пансион о државном трошку, нема ама баш никакве везе са тиме да је човјек радио и задужуо државу, а и нас у њој, толико да му се не бисмо одужили па да тамо остане – доживотно. Јер, ако се ико залагао, он је. И то на више фронтова. Те за оног несрећног Кату и његово још несрећније ударање на државу, те за Кавчане, те за оне друге, треће и ко зна за све које. А за тако нешто било је премало чак и пуно радно вријеме. Морало се прековремено, морало се ноћу, морало се викендом, свецима, празницима… На годишњи одмор се није смјело ни помислити, јер би за то вријеме Црна Гора могла поћи у тиринте, а неке од оних „витезова“ бијелог праха, дувана и пиштоља (не дај Боже) дотаћи рука првде.

Па, као што кап по кап може да напуни Морачу, тако се и брату Саши – накапало. И, као што је ред, Саша пресавио табак, а фала Богу наредан је за то, и држави испоставио рачун. А онај станчић од деведесетак кадрата који му је поклоњен ономад се не рачуна. Ситница је то за толико прегалаштво. И шта је ту чудно, нијесмо ли већ дубоко загазили у европски неолиберални капитализам у којем се све плаћа. И гдје важи она „колико пара, толико и музике“. А ако је ико, Саша је „музицирао“ мимо браћу.

Испада некако да онима који су грабили и капом и шаком, метали брезовим метлама и навршили капе толико да прелива, још увијек није доста и да им је све – мало. Да им буде лакше, нагомилало се тета – Весниних судија, па суде ли га, суде. И по бабу и по стричеивма (теткама, ујама, тринама…). И по држави, немилице. А све прстом упиру у Весну Братић и њено „кидисање“ на државни буџет.

А држава, која се често колоквијално назива кравом – музаром за „мајсторе без образа“ попут Верице,  Саше и иних, тако се и понаша. Као бесловесно говече ћути, гледа и… плаћа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: