Не рачунајте на нас

 У Србији јуче побиједили Срби. Они Срби којима је Србија изнад свега. Они Срби који не раде против других Срба и не служе као продужена рука оних који би да Србије и Српске нема. Срби навикли да се боре и да трпе, Срби сврстани под тробојку. Ону исту која је развијена усред сале Генералне скупштине УН. Под носом њених најљућих мрзитеља.

У исто вријеме, у Црној Гори, у најсрпскијој од свих српских општина, у срцу највећег српског племена, најнесрпскија од свих несрпских странака, однијела најубједљивију појединачну побједу. То што је такозвана „тридесетоавгустовска“ већина (сјећа ли се још увијек неко кад бјеше тај 30. август?) и даље у већини, мала је утјеха. Тим прије што се та „већина“ већ више пута показала на дјелу, дјелујући као рогови у врећи. И зато не сумњам да ће андријевачка „већина“ хтјети и настојати да преузме општинско кормило, али чисто сумњам да ће издржати пун мандат. Јер, знам ја нас, јеб’о ти нас, што би рекли у Босни.

Такође, ономад, Срби, збројени укупно, освојише Будву, али и прије него стигоше да испију побједнички шампањац, једни другима позваше полицију и оптужише се за „притисак“ раван оном којим се служе „шкаљарци“ и „кавчани“! Е, ко ће у таквој ситуацији сабрати Србе и формирати власт једначина је равна оној у теорији релативитета. Наравно, под условом да не ускочи још увијек свеприсутни ДПС који, умјесто да се сакрије у мишју рупу, пријети „радикализацијом“ само ако им неко дирне вођу чије су руке до рамена у криминалу.

И тако, и кад побиједе Срби, из чисте међусобне пакости, персоналне мрзије и надогрњавања, раде у корист своје штете и поражене одржавају на респираторима. А као мало кад у историји, ово је вријеме за слогу и заједнички отпор онима који би нас, да могу, попили у чаши воде. Отпор онима који неке Србе и неке српске партије купују за сићу, а онда нас нахушкавају једне на друге, при чему исто мисле и о једнима и о другима, и таман нам толико и добра желе.

За који дан ће бити организиван Сабор српског јединства, као свенародни одговор ауторима и подржаваоцима нетом усвојене резолуције о Сребреници. То, по логици ствари, подразумијева и присуство, макар и симболично, Срба из Црне Горе, јер један смо род. Али, бојим се да ће нас бити мало, а да ће међу онима који ће бити предњачити они којима, баш због тог српског (не)јединства, тамо и није мјесто, а који су се увијек утрпавали, предњачили  српски псовали … и лагали. Себе прије свих.

Срби у Србији и Српској, очигледно збијају редове. Колико год да ће Сабор српског јединства бити симболичан, послаће снажну поруку да Срба, оних свјесних себе и прилика у којима јесмо, упркос свему и свима, има и да ће их бити. Биће их и у Црној Гори, није да неће, али не онолико колико ју је некада чинило Пијемонтом Српства и ни близу оној очекиваној „пописној“ бројви. На жалост, како данас стоје ствари, фронт српског јединства, макар кад је о њиховим политичким заступницима ријеч, овдје је отањио до мјере да мало, мало па пукне.

И зато, она чувена Ђолетова, у извођењу српског политичког оркестра у Црној Гори, може слободно да гласи „не рачунајте на нас“!