„Одјек предачких завештања“: Бари, Алберо-бело, Венеција, Трст

Пише: Милева Лела Алексић 

Августовско је, касно послеподне. Сунце просипа своју пурпурну боју по морској модрини. Чини ми се да ће убрзо прекорачити линију која га дели од небеског свода и да ће се утопити у златастој боји мора. Волим да дочекам смирај дана на некој усамљеној хриди, или на морском жалу, али овог предвечерја шетам барском луком, ишчекујући брод ,,Јадран“ који плови на линији Бар- Бари. Остатак моје групе проводи време у кафеима, или у Старом барском граду, који брижљиво чува, између својих зидина, потрошене векове.

У крошњама и стаблима древних маслина, у зарушеним здањима и бедемима упредени су историја и легенде, тајне и интриге бројних владара, који су оставили записе своје владавине у Старом Бару. Међу њима су и записи српске династије Немањића, посебно царице Јелене Анжујске која је у Бару имала свој дворац.
Вече разбија своју таму на лампионима у луци. Укрцавамо се на брод. Путници, који су дошли из Београда и других удаљених места, одмах одлазе у бродске кабине, да се одморе од дугог пута. Али ја сам увек,, чудна сорта“, што би рекли моји Златиборци ,,мимо осталог сам народа“. Узимам из ранца танко ћебенце и пењем се на горњу палубу. Бирам клупу са које могу да посматрам Бар са брода док испловљава из луке. Умотавам се у мекоту миришљавог ћебета и уживам у осами и свежини летње вечери. Засвираше морске сирене. Испловисмо. Први пут путујем бродом ноћу. Светла у барској луци постају све даља и даља, да би на крају остао само златни траг на линији на којој се љубе вода и небо. Ма колики занесењак и особењак била, не могу преспавати на палуби. Море котрља модре таласе који се ломе о бродски прамац. Уједначени звуци воде и бродских турбина. Сан се нежно спушта на моје очне капке, затвара поглед који лута морским бескрајем. Спустих се до бродске кабине, да потражим смештај за спавање. А кабине малене, као кавези за птице. По два кревета на спрат и то је сав комфор. Срећом, делим простор само са једном цимерком из Подгорице. Већ смо се упознале, у манастиру Подмаине. Прозборисмо по коју реч и утонух у сан лако, као да сам уљуљкана у каквој великој колевци.
У рано јутро дочекује нас Италија, лучки град Бари. Типични амбијент лучких градова. Ужурбаност, жамор разних светских језика, познатих и непознатих, егзотични, тамнопути туристи из Африке, косооке девојке са Далеког истока, Европљани, Руси са својом надмоћном достојанственошћу и самопоуздањем, ми Срби самопоштовани и благочестиви…Пасошка контрола и љубазни царински службеник који се размеће шармантним, помало кокетним осмехом. Дискретно му се осмехнемо, стављајући му до знања да нас није одушевио латински шарм.
…Сваког деветнаестог децембра, на празник Светог Николе Мирликијског Чудотворца, у моме крају влада посебна свечарска ужурбанот. Тога дана пола народа прославља Светог Николу, а друга половина одлази у госте. Свети Никола је заштитник дома чије презиме и ја носим. Житије овог светитеља нам казује да је рођен од богатих родитеља у граду Патри, у Ликији. Од ране младости живео је у побожности и целомудрености. Помагао је сиромашне, не хвалишући се својом великодушношћу, по Јеванђељском учењу:,, Што да десница, да не зна левица.“ Као монах, све своје имање је поделио сиромасима, стичући, на тај начин, непролазно благо, милост Божју. За житије Светог Николе везује се један посебан догађај на Првом васељенском сабору у Никеји. Наиме, јеретик Ари је хулио на Господа и Пресвету Богородицу. Ревнујући за своју веру, Свети Никола га је ударио по лицу. Због тога је био изопштен из цркве. Међутим, учесници сабора су сањали сан у коме Свети Никола стоји између Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице која га закриљује својим омофором. Беше то знак да му се врати одузето достојанство…

Базилика Светога Николе у Барију је монументално здање. Налази се у близини луке. И владари српскога рода су оставили трагове свога ктиторства у овом храму. Српски краљ Стефан Урош даривао је сребрни иконостас, који је касније претопљен, краљица Јелена Анжујска такође је била ктиторка храма. Овде је уграђен по који камен из руку мога народа. Не осећамо се као странци-дошљаци. У базилици се наизменично служи служба за католичке и православне вернике. Стрпљиво чекамо да се заврши миса, да бисмо ушли у базилику.

У међувремену пристиже група руских ходочасника. Благодатна љубав се излива из наших срца, сви смо као велика духовна породица. Тече богослужење, наизменично на српском и руском језику. Лица руских ходочасника су посебно светла, њихова молитвеност је дубока, предана, као да су подигнути духом у небеске висине. Сваки возглас примају са умиљењем, трепераво предајући молитве Богу. Ми, Срби смо стамени, чврсти, свикнути на тегобност и тескобност, навикнути на студен као на сунчан дан, све што дође, томе смо и наредни. Скрушено пратимо литургију, свако у свом срцу молећи се тајновито, али искрено. Уверени смо да Свети Никола, најбоље зна шта је нама потребно. Можда нас Бог баш такве воли, несавршене, свесне својих мана, али нелицемерне, отворене душе и испружених руку за братски загрљај.
…Од Барија, пут нас води на север. Градић Алберо-Бело је чаробно месташце, као да је пресељено из бајке, да посетиоце уведе у време далеког, романтичног, бајковитог живота. Део града, са очуваним кућама у облику купе, саграђених у средњем веку од белог камена, са сивим каменим крововима, ушореним, скупљеним једне уз друге, као каква скупина печурака, је призор какав се само овде може видети. Ти мали домови, које Италијани зову trullo претворени су у галерије, музеје, сувенирнице и апартмане. Ходам каменом поплочаном уличицом. Путујући по свету, радујем се баш оваквим, јединственим локалитетима, сведочанствима једног давног времена. Испред сувенирнице, одевена у традиционалну ношњу, млада девојка дискретним шармом нуди аутентичне сувенире. Благо осмехнута, наклони се сваком посетиоцу и купцу. Ипред следећег trullo-а, у природној величини, одевена у сеоску одећу, маскота сељанке која нуди пуно наручје егзотичног, миришљавог биља. Скоро да сам се духом преселила у живот удаљен неколико векова, ишчекујући да се појави необични становник овог питомог месташцета, да се изненади, да ме знатижељно погледа, устукне пред бићем двадесет првог века, или да ме прими у дом, понуди чајем, или маслинама, сиром, хлебом…А можда бисмо трампили по нешто…ко зна. Док удубљена у маштања ходам прошлошћу, опомену ме садашњост, гласом нашег туристичког водича. Позва нас да пођемо у посету базилици Светог Козме и Дамјана, у урбаном делу Алберо-Бела. Осврнух се. Иза мене остаје насеље белих кућица са својим тајнама, бајкама и мистеријама. Иза уских врата као да спазих очи радознале деце из давних времена, која ме испраћају и позивају да дођем опет са слаткишима, бомбонама и савременим играчкама. Маскота са рукама пуним лековитог биља, разочарано посматра мој одлазак. Не купих ништа из њеног наручја. Други пут, можда. Сувенире, лепо упаковане, у папир смеђе боје, у облику бошче, везан танким канапом, стискам у рукама да их не испустим и не поломим. Овде је све у савршеном складу. Чак се и роба и поклони пакују у стилу атрактивног градића, који је део светске културне баштине.

…Равена је ризница таквог садржаја, да је чак седам локалитета у граду уврштено у културно благо и под заштитом је УНЕСКО-а. На први поглед град је пуст, ретки становници проходе поплочаним уличицама, дуж којих су начичкане мале радњице и пекаре које маме мирисима типичним за италијанска пецива. Егзотичне ароме рузмарина, маслина, оригана, ловора, петрусина, балсамика, помидора, мешају се са префињеним мирисима парфема које као невидљиви облачак остаје иза елегантних пролазница.Примарни циљ наше посете Равени су чувени византијски мозаици из доба цара Јустинијана. Поглед се сједињује са композицијама библијских сцена из живота Господа Исуса Христа и његових апостола. Невероватан је колорит мозаика, нежних, пастелних боја, ненаглашених, складно уклопљених. Једино су доминантне златне плочице, које мозаицима дају светлост и патину, али и префињену ноту. Мене су највише очарали мозаици у куполама храмова са сценама из живота Исуса Христа. Посебно је лепа мозаичка композиција изнад улазних врата на којој је пастир са стадом, симболика Господа и верника које чува и над којима бди. Излазећи из храма, поглед ми привлачи споменик у углу лепо однегованог травњака. Прилазим лагано. Дочекује ме статуа Дантеа Алигијерија. О, песниче! Намучио си ме у гимназијским данима, док сам читала твоју ,,Божанствену комедију.“Све ти праштам због твоје љубави према Беатриче, несхваћеној и неприхваћеној у твојој младости. И разумем сва твоја страдања, прогонство из родне Фиренце, која те чека да јој се вратиш. Тоскански народ те воли јер си писао на тосканском народном дијалекту, сврставајући се са Петрарком и Бокачом у највеће италијанске песнике. Запањена сам сазнањем да су се књиге у то време продавале у апотеци. Удаљих се од Дантеа, не добивши одговор колико је љубав према Беатриче, била песников разлог за живот и поезију. У Равени је све у стилу мозаика: сувенири, билборди, излози и ресторани. Купујем сувенире на којима су два голуба окренута један према другом, у неизбежној форми мозаика.

Венеција…Довољно је само изговорити име тога града, па да успомене, машта, ликови из литературе и историје, изађу из својих тиховања и да нас погледају у очи строго, пркосно, кокетно, надмоћно, загонетно, заповедно, заносно…Један од најлепших градова на свету, туристички град и пристаниште у покрајини Венето.У средњем веку, Венеција је била најважнији град на свету. Град је био дугогодишња престоница Млетачке републике. Уместо улица овај чудесни град је испресецан каналима, на којима су бројне барке, гондоле, са гондолијерима који поспани, досађујући се, чекају знатижељнике, који ће Венецију разгледати са воде. Дуж канала нанизане су бројне палате, китњастих фасада и монументалне цркве.
Прелазимо преко ,,Моста уздаха.“ Заљубени парови верују, ако се пољубе на овом мосту, љубав ће трајати заувек. Из моје групе нико се није пољубио на мосту. Констатујемо то уз смех и задиркивање. Покушавам да схватим зашто је баш Венеција симбол љубави, романтике, емотивног усклика, маштања, сневања…Можда због тајновитих уличица, мостова, раскошних палата, трубадура, тргова, маскенбала, уметника…
Трг Светог Марка је један од најлепших тргова на свету. Правоугаоног је облика, окићен осликаним фасадама и сребрним куполама. Доминантна је кула Светог Марка, коју сам запазила са брода, приближавајући се Венецији. Од деветог века, ово необично здање осматра збивања у Венецији. Шта све памти? Вероватно, бурну историју Млетачке републике, сјај и раскош, сплетке и интриге, уметнике, сликаре, заводнике, прељубнике, трговце са свих страна света, поклисаре са страних дворова, дуждеву свиту са чудним перикама и одеждама.И на крају Наполеонова освајања и пад Млетачке републике. Али, остала је Венеција, као препознатљиви симбол једног романтичног времена, које ретке романтичаре и занесењаке, закриљује духом прошлости, као копреном од венецијанске чипке. Спуштам се на један степеник испред базилике Светог Марка. Око мене јато питомих голубова, радознало се загледа у туристе, као да су они господари овог трга. Уплићу се у кораке туриста придошлих из целог света. Затварам очи да замислим време романтизма, раскошне плесне дворане, девојке са чипканим хаљинама, испод којих су широке кринолине, које истичу стас, деколтиране тоалете, украшене златним брошевима, витке аристократкиње уздигнутих глава, косе очешљане у високе пунђе из којих се лежерно искрада понеки плави увојак, док мала бела рука раскошно украшеном лепезом заклања лице, крајичком ока посматрајући потенцијалне удвараче или плесаче. Или, маскенбале који су били прилика, за мало разузданију забаву, попуштајући стеге на емоцијима, кријући стид и уздржаност иза чувених венецијанских маски. Из маштања, трже ме голуб који ми слете на раме. Придружих се мојој групи која полако улази у катедралу Светога Марка, која се састоји од пет купола, украшених мозаицима, а у самој катедрали је златна колекција Pala d,oro, резбарски радови и невероватно лепи предмети од стакла. Радосно очекујем да се поклоним апостолу и јеванђелисти Марку, да целивам кивот са његовим моштима, међутим простор у коме се налази светитељ је ограђен, можемо му се поглонити само у мимоходу. Излазим из катедадрале помало резигнирана и тужна. Вратићу се мојој старој црквици посвећеној Светом Марку да целивам његову икону, верујући да ће се Свети Марко молити Богу за мене.
Жудно ишчекујем сусрет са црквом Santa Maria della Salute. Налази се на улазу у канал Grande, преко пута цркве Светог Марка. Једна је од мањих венецијанских цркава, али веома складна са широким степеништем које води до улаза у храм. Овде је наш песник Лаза Костић, сагоревао свој љубавни јад, загледан у раскошни храм, испевао је, по многима, најлепшу љубавну песму на српском језику,,Santa Maria della salute, посвећену млађаној Ленци Дунђерској, његовој трагичној љубави. Поседасмо на степениште, да предахнемо, замишљајући нашег разбарушеног песника, са жеженим жаром у срцу, због љубави која боли, мучи, надахњује, заповеда, отрже се од вољеног бића. Из наше групе издваја се професорка књижевности из Београда, која напамет рецитује песму Лазе Костића.
,,Опрости, мајко света, опрости,/што наших гора пожалих бор,/на ком се, устук свакоје злости/блаженој теби подиже двор./Презри, небеснице, врело милости/што ти земаљски сагреши створ. /Кајан ти љубим прeчисисте скуте/ Santa Maria della Salute…
…Утеkoх од ње, а она свисну/…О, светски сломе/о страшни суде, Santa Maria della Salute…“
Шта да понесем за успомену из Венеције? Два-три сувенира и…ништа више. Можда једну од маски? Нећу. Не волим маскирање, нити маскенбале. Код мене су све истине на длану. Ипак, не одолех прелепој ешарпи од свиле, која је украшена ручно рађеним мотивима, испреплетаних дебљим нитима свиле. Arrivederci, Venezia! Надам се да ћу ти доћи, опет. План нашег путовања је да прођемо целом источном страном Италије. Идемо према северу, у сусрет Трсту.
Помало радознала, замишљам како ће изгледати мој сусрет са Трстом после низа година. Трст…Није то само лучки приморски град, већ и град мојих успомена. Постоје нека посебна места, која нам заробе сећања, дах, усклик, одушевљење и успомене. Моје луде године. Одлазила сам у Трст само са једним циљем, да на Понте Росу купим чувене фармерке Levis 501, звонцаре, један од симбола моје бунтовне генерације. Пажљиво сам загледала етикету, пришивену изнад џепа, да ли је оригинал, испробавала више модела, тешко се одучујући за куповину. Е, те левиске! Биле су скупе, као да су од злата. Било је то у млађаним, лудим годинама, у времену хипи генерације, освајања бунтовне слободе. Касније сам у Трст одлазила по елегантне скупе ципеле, тако примамљиве, удобне, лагане, од фине коже, са кожним ђоном и за чизме постављене танком, меканом кожом. Понте Росо је место мојих одушевљења и младалачких лудости…
…Трст је нетипични италијански град. Неки квартови ме подсећају на Беч или Букурешт. Утицај владавине Марије Терезије, вероватно. За српски народ Трст је, од давнина, био примамљив град, у коме су угледни, богати Срби стварали српску колонију, бавили се уносним пословима и богатећи се материјално, богатили су и своју душу, помажући наш народ који је грцао под јармом ропства и непросвећености. Богати Срби из Трста су били уметничке и књижевне мецене, новчано помажући штампање дела Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша…И устаници за слободу нашега народа, добијали су помоћ од своје браће из Трста…
Шетам градом, свраћам у пицерије, кафее, посластичарнице, успут фотографишући се поред споменика Ђузепе Вердија. Ослушкујем дах и било града. Зачудо, не осећам се као да сам у туђини. На једној од монументалних палата, ближе луци, на фасади две скулптуре-цара Лазара и царице Милице. То здање је, засигурно, припадало неком богатом Србину, који није заборавио из кога се гнезда испилио. У пекарама-пицеријама раскош примамљиве, лепо изложене хране, грилованог, пуњеног поврћа, пасти разно-разних…Мириси голицају ноздрве, а очи не знају шта да одаберу. Италијани су баш мајстори стила.
Посету Трсту завршавамо у нашем духовном дому, у српској цркви посвећеној Светом Спиридону. Грлимо се са тек пристиглом групом која је дошла са Златибора. Уплетосмо молитве и срца са нашим народом који живи у Трсту. Срце се испуни радошћу. Grazie, Italia! Grazie,

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: