Јунаковићи

Пише: Емило Лабудовић

Црна Гора је умрла, а кад ће сахрана још не знамо!!!

Да је жив Живко Николић, данас би снимао пародију на оно што је некад била Црна Гора. Црна Гора Марка Миљанова која је тачно знала да разлучи шта је чојство а шта је јунаштво. Црна Гора која се, у антицивилиацијској и неисторијској утрци да утопи себе у неке, никад прецизно дефинисане, „западне вриједности“, одрекла својих, оног моралног креда на којем је била саздана и на којем је опстајала и у најмутнијим временима кроз која је пролазила. Одрекла се и залутала као ждрал у магли.

Неки „хероји новога доба“ насрнули су јуче, безочно, дрско, јавно и пријетећи, насред улице – на жену. И не само на њу као индивидуу, него посредно и на њену породицу и на сав њен лични и професионални интегритет. Дични Црногорци, потомци оних са Вучјег Дола, Гласинца, Фундине, Бојне њиве… дигли су, кукавички, „јуначку руку“ на жену. И то само зато што је ту жену још увијек жива удбовска машинерија бившег режима, заједно са медијским и НВО плаћеницима и  извршиоцима, разапела на крст и прогласила „државним непријатељем No1″.

Насиље над слабијима, женама нарочито, постало је тамна страна Мјесеца црногорске стварности. Укоријенило се у вртићима, школама, породицама, и, неријетко, за последицу има трагичан крај. Али, сва та насиља у позадини, као мотив, стваран или умишљен, имају некакав лични однос. Јучерашње насртање мотивисано је искључиво личним доживљајем политичке опредијељености нападнуте.

Бити политички неистомишљеник у Црној Гори је једнако опасно као бити у спору око међе, око пута, око извора. Корак до колца по глави, ножа и метка крвника. А још поготово кад на „жртву“, синхронизовано, организовано и координисано, упру прстом медији, НВО, шаптачке Фејсбук групе подбадане најмрачнијим службама у катакомбама никад нереформисане АНБ.  Тако означена, жртва је мета на вјетрометини, на коју и зец може да дигне ону ствар, на коју је отворена сезона лова свим расположивим средствима, од најнижих увреда па све до батина. А нападнута је означена жигом водећег диндушманина Црне Горе и њеног проевропског пута. Јер, нападнута је Српкиња која ту своју припадност никад није скривала.

Сасвим је споредно што је нападнута жена бивша министарка, Весна Братић. Могла је бити и нека друга, само под условом да је Српкиња и да се није либила да у свом министровању примијени законом јој дата овлашћења. Иста она по којима су њени претходици, од чувеног мултиминистра Мига Стијеповића па све до оног Шеховића, изабрали а она посмјењивала булументу директора школа чија је највећа и најпрепознатљивија „вриједност“ била то шти их је „терен препознао“! А „терен“ је препознавао углавном оне који су у свему препознавали Црну Гору по мјери ДПС. И то, изгледа, Весна која је очигледно испод фреквенција радара који осматра „терен“, мора да плати, што новцем а што псовкама и батинама. Јер, Црна Гора, она чојска и сојска, је умрла, а живи само она коју су профилисали Мило, Мираш и припадајућа им подгузија.

Није циљ ових редова било каква одбрана Весне Братић. Она је жена са мудима и довољно мушко да се одупре и избори са тобож мушкарцима којима више приличе раше, ако још има оних који знају шта је то. Ови редови су покушај да се од физичког насртања одбрани жена, стуб носилац традиционалне црногорске фамилије, без обзира које је вјере и професије. Да се одбрани од срамоте лажних, „крокодилских суза“ рецимо оне Далиборке из ЦГО, која није пропустила ни једну прилику да се на Весну баци баљегом. Од лицемјерства једног броја медија Далиборкине програмске профилације, који данас ламентирају над Весном, а мјесецима  им је била ударна вијест и илустрација канцерогене српске инвазије која одасвуд насрће на Црну Гору. Од камуфлиране бриге министарке образовања за Веснина људска права (чекам још само ону „снајку“ Горјанц – Прелевић, вајну заштитницу тих права, да се огласи). Јер, Весна и њој сличне жртве Милове, Ранкове, а ево изгледа и Милојкове и Јаковљеве, Црне Горе нијесу сирочад и нијесу сами. И не би ваљало да се у то јучерашњи „јунаковићи“ лично увјере, јер од како је свијета и вијека батина има два краја!!!
И мада је она Црна Гора, Маркова и Његошева, по којој су нас некад у свијету препознавали, славили и у пјесме стављали, одавно умрла (чека се само да та депеша стигне до ових који је данас, у маниру Домановићевог вође, воде), све док је Весне и њој сличних – има наде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: