Бранко Радичевић: Убица у незнању

Јарко сунце ено седе,
Даље му се ве(ћ) не теде,
За горицу чарну паде,
А тако ћу и ја саде.
Ту на брегу тије реке,
Сред травице ове меке,
Падај, тело, па с’ одмори,
Док зорица не зазори.“

Тако путник трудан рече,
Ал’ како је пусто вече,
Како л’ цвеће лепо мири,
Како л’ ветрић тио пири,
Како л’ река та жубори,
Немој јоште кô да збори,
И он узе врулу гласну,
Оде свират песму јасну.

Путник свира, песме вије,
Ветрић купи гласе тије
Па и носит лаган оде
На ‘ну страну ладне воде;
А ту једна мома била,
Баш водице заитила,
Пошла дома, али саде
Гласе слатке слушат стаде.

Путник свира јасно, тио,
Красну песму удесио,
Кô да тужи, кô да моли,
Кô на срцу да га боли,
Баш онако милостиво; —
Моми куца срце живо;
Спусти суде на пољану,
Глену небу, па уздану.

Гледа путник околине,
Баца врулу од милине,
Оде певат танко, гласно:
„Јао небо, ал’ си красно,
Јао реко, брдо, доло,
Јао горо наоколо;
Јоште једно чедо, јао,
Па би овде и остао!“

Мома зачу, пламом плану,
Али путник још не ману:
„Ти, ох, ти, што небо мило
Давно мени наменило,
Да л’ си близу ту дегоде?“
Тако путник тужит оде:
„Од’ на беле, оди руке,
Одлани ми тешке муке!“

Јадна мома затрепета,
Ледној реци ближе шета;
Ето већ је на крај брег(а),
Да је само ближе њега.
Бежи, бежи, чедо красно! —
Али, јао, већ је касно.

И зорица небо кити,
А наш путник даље ити,
Весео је, певат стаде,
Што учини, и не знаде:
Не зна да је мому, јао,
Синоћ у гроб отпевао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: