Све мирише на деведесете

Пише: Џевад Галијашевић

Да ли одговорност за уличне обрачуне међу Бошњацима, државни криминал и тероризам могу сносити „зли Срби“?

Сарајевски политичари и приучени аналитичари прихватили су образац по којем држава оправдава своје постојање у мери у којој клевета Србију и Републику Српску. Има ли у таквој политичкој култури места за мир и да ли је србофобија одлична излазна стратегија из ситуације када неко мора преузети одговорност за јавашлук, криминал и тероризам?

БОСНА У ПРСТЕНУ

Неколико прстена окружује фртаљ Босне. Први се односи на жилаву Републику Српску и само званично поништену Херцег Босну. У другом прстену овај народ предвођен политичарима који успешно сарађују с тероризмом и организованим криминалом, хероинском и кокаинском мафијом, окружен је Хрватском, Србијом и српским етничким простором у Црној Гори – од Плужина и Никшића преко Игала и Херцег Новог, па све до Будве. У трећем прстену босански муслимани су окружени хришћанима на цјелом европском континенту. Како, опкољени онима које су сами препознали као непријатеље, Бошњаци мисле да бране државу?

Можда им осећање сигурности пружа идеја о постојању исламске матице, али она није ни близу, а судећи по помоћи коју је упутила Палестинцима у Гази – није ни расположена да се жртвује преко мере својих интереса. Вероватније је да би у ратним околностима само окренули главу и причали о Ујгурима, Курдима и Хутима. Слично се дало видети на Генералној скупштини на којој су велике муслиманске земље – Иран, Пакистан, Турска, Саудијска Арабија и Египат – „браниле“ Сребреницу јер је лакше за злочин оптужити Србе него Америку и западне земље.

Ове чињенице не интригирају превише Бошњаке. Доследни у мржњи према Србима и Хрватима, они реч препуштају „црвеним Кмерима“ босанског ислама и социјалдемократије: Зукану Хелезу, Денису Бећировићу, поново активираном Златку Лагумџији, одметнутом Жељку Комшићу и Раму Исаку. Најгласнији је свакако „народни и праведни“ творац нове странке Народ и правда – НИП, актуелни министар иностраних послова БиХ и главни политички заступник кокаинског суперкартела „Тито и Дино“ Елмедин Конаковић.

УЛИЧНИ РАТ

Генерална скупштина на којој је западна олигархија Бошњацима дала задатак да пред свијетом облате властите комшије, пред упечатљивим политичким наступом предсједника Александра Вучића, доживела је дебакл. Као ехо дипломатског суноврата, у Сарајеву, у вријеме највећег вјерског празника муслимана – Курбан-бајрама, говор мржње према Србима и Хрватима поприма опасне размере. Сличних тонова није био поштеђен ни пријем поводом Бајрама који су организовали гласноговорник милитантног босанског радикализма Зукан Хелез и његов рођак Рамо Исак, министар МУП-а муслиманско-хрватске Федерације.

Истовремено, док политичари спремају рају за сукоб са Србима, у Сарајеву букте улични ратови, пале се аутомобили и наставља серија убистава људи на најфреквентнијим мјестима Башчаршије, Ферхадије, хотела Европа и Вилсоновог шеталишта. Када неко убија усред дана, не осврћући се на свједоке и хиљаде случајних пролазника, порука о политичком и правном систему земље не може бити речитија. Узалуд Конаковић, са свитом локалне политике и дипломатије, покушава да увјери грађане да не смију вјеровати својим очима и да тема нису Бошњаци већ зли Срби.
Ствари постају брутално јасне када о њима са ТВ екрана проговоре угледне Сарајлије.

НЕКО ЈЕ УБИЈЕН

О спрези криминала и институција политичког, безбједносног и правосудног система први је проговорио новинар и аналитичар Денис Хаџовић.
О степену угрожености самих грађана на ТВ Хајат своје виђење изнели су и Нермин Пећанац, бивши кантонални министар унутрашњих послова у Сарајеву, и др Емир Ефендић, некадашњи начелник криминалистичке полиције МУП-а Кантона Сарајево.

Пећанац је подсјетио на убиство на Вилсоновом шеталишту: „Сви грађани који живе на Грбавици потрчали су према шеталишту да виде је ли неко њихов убијен јер су вјести биле начин скривања, а не објављивања истине – неко је убијен.“ Вијест „да је непознато лице убијено на Вилсоновом шеталишту“, иако се знало да је ријеч о „убијеном Сарајлији“, одсликава стање духа данашњег Сарајева, које су политичари, бивши и садашњи, заплели у нити учешћа у свим најтежим злочинима: тероризма, организованог криминала и прљавих послова нарко-мафије.

У таквим околностима немогуће је тражити алиби у злој Србији и Републици Српској, те у исто време скривати чињеницу да муслиманско друштво у БиХ разумије разлику између властите религије, своје нације, сложеног друштва и заједничке државе.

Речима бившег министра кантоналне полиције Пећанца, „не може се побиједити општи криминалитет док постоји институционални криминал: веза носилаца овлаштења у институцијама безбједности, правосуђа са организованим криминалом“.

Сарадња лидера политичких странака са организованим криминалом више није тајна већ чињеница коју „службени одлазак у Сребреницу“ Раме Исака, у пратњи осуђеног нарко-дилера и убице, не може сакрити, нити умањити њен значај.

Отуда упозорење Пећанца леди крв у жилама: „Хоће ли мафија преузети овај град или ћемо га ми коначно вратити себи?“

Све мирише Сарајеву на „деведесете“.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: