Човјек ван времена

Пише: Емило Лабудовић

Ништа тако брзо и ништа тако споро не пролази као вријеме. Ево је већ пета година од како га нема, а чини ми се да је било јуче кад је вијест о његовом одласку усред јуна следила Црну Гору. С друге стране, за његову породицу и пријатеље сваки сат и сваки дан тог времена били су и јесу вјечност и бескрајна ријека туге која се вуче споро и не назире јој се крај. А усред тог времена, овако или онако доживљеног, именом непролазним и имуним на све временске мијене, стоји име Момира Булатовића.

Кажу да је историји, оној правој, поштеној и на чињеницама заснованој, потребна извјесна, подужа, временска дистанца да би о некој личности, појави или догађају донијела објективан и непристрасан суд. Али, постоје људи чији је отисак у времену толико јасан, упечатљив и изван сваке сумње да се њима и о њима може, људски и поштено, судити у свако вријеме. Данас, свега пет година послије, чак и највећи и најљући опоненти Момира Булатовића признају да је знао, да је умио, да је за много шта био у праву и да је, прије и изнад свега, био човјек. Онај који гордо звучи. И свједочи о испразном изговору овдашњих властодржаца да Црна Гора не може да му се одужи неким тргом, улицом или институцијом јер није прошло двадесет година од његовог упокојења. Двије двадесет, двеста… Момирова страница у црногорском истиријском атласу биће увијек једнако свијетла и чиста као суза.

О његовом људском и политичком трајању речено је много. И објективно и пристрасно, и људски и некоректно. Приговарано му је и ово и оно, приговарано одока и офрље, што би рекли у мом селу. Те није био главосјек и „бритва“, некритички је слиједио друге, није чврсто држао узде државних кочија, и тако даље, али вријеме је дешифровало све те његове „мане“! Јер, Момир је могао бити „бритва“ и Мило прије Мила, и стећи подршку међународних моћника. Требало је само да уради ситницу: да прода себе, узме паре и изда Слободана Милошевића. Али, не само њега, Момир није издао никога, а њега су издали скоро па сви. Његово велико људско срце, рањено дубоком синовском раном и небројеним насртајима са свих страна, издало је само њега.

Неспорно је да је Момир Булатовић био највећи интелектуалац међу политичарима и политичар најдаљих визија и домета. Аналитичар ванредних способности умио је да сагледава ствари, људе и појаве у најширем контексту и да, маниром искусног метеоролога, на вријеме прогнозира и упозорава на олује и катаклизме које су надолазиле. Друга је ствар што ми или нијесмо разумјели или, још горе, нијесмо послушали, па смо данас, ево, покисли као мишеви, до голе коже.

Часно и свијетло Момирово лице наличје је наше недораслости ономе чему нас је све вријеме покушавао научити. А учио нас је да је политика област у којој морал често губи битку, али да је она, уколико настоји да буде успјешна, немогућа без морала. Борио се и носио истину као зубљу у тами времена кроз које смо, и као народ и као држава, пролазили, свјестан да то много кошта али да се на крају увијек исплати. Борио се за заједничку државу, свјестан снаге заједништва као бране процесу атомизације и поробљавања Балкана, упозоравао на погубност решења и путева на економском и социјалном плану. Борио се ријечима, савјетима, борио се сопственим примјером, далек и од помисли на силу, неморал и насиље. А све његове изгубљене битке наши су најдубљи људски, политички и државнички суноврати.

Пет година је и много и мало, али више него довољно за болно сазнање да је Момир Булатовић прерано отишао и да данас недостаје Црној Гори више него што је она икада недостајала њему. А волио је овај, како је говорио, „најљепши затвор на свијету“ толико да му је праштао и неопростиво. Само још треба да ми опростимо себи што га на вријеме нијесмо схватили и одабрали његов пут. И да, ако још није касно, окренемо лист. А Момир нам је оставио више него довољно путоказа и упутстава да би и слијепац пронашао стазу којом се, додуше теже али уз пуно самопоштовања, корача кроз историју достојну предака.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: