О славни српски премучени роде
Пише: Максим Драшковић
О, славни српски премучени роде!
Каквом си клетом ти судбином вођен?
Зар си под овим мутним небом рођен
да вјечно живиш без даха слободе?
Да страдаш у свом животном прегнућу,
приносиш жртву кроз вјекове дуге;
док бојеве бијеш за неке друге –
побједом твојом куће своју кућу.
Вавијек на те сијевају каме,
свијест о роду чедима ти перу,
бришу памћење, рођење и вјеру,
и непокорне бацају у јаме.
Све и кад Српка роди ти Душана,
Милоша, Марка, из горе хајдука,
ето однекуд Бранковића Вука
и изнова ти прокрвари рана.
Роди се неки жура Вукашине,
и Видосава да изда Момчила,
да мучки спали Јабучилу крила,
бранећи зори сунцем да ти сине.
Узалуд жртва младе Гојковице,
Јевросинине косе са дирека,
кад неки Станко у потаји чека
да са очине утече столице.
Све твоје чарне горе Романије,
старог Новака, Рељу Крилатицу,
са Радивојем дијете Грујицу –
клето Лијевно у црно завије.
Кад див јунака, уздања твојега,
на вражјег кота мач исуче рука
Мићуновића и Мандушић Вука –
ти стрепиш, роде, од зла домаћега.
А бич тирјана кад међу нас дође,
да Турке гони са роднога друма,
ето Вујице, невјернога кума,
и главом паде вожд велики Ђорђе.
О, Свемоћниче, над нама раздани!
Разагнај облак, склони гавран тице.
Не рађај, мајко, рода издајице –
зоро живота, Србину освани!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
