Од „Државног удара“ остали само дугмићи: Како су службе дале Милу вјештачко дисање 2016. када је требао да изгуби власт!

Скоро седам година мукотрпног процеса било је потребно да оптужени за државни удар у Црној Гори докажу да им је једина кривица то што су били политички противници Милу Ђукановићу, те да упркос отвореном непријатељству које државни апарат репресије није крио према њима, не би могли ни да испланирају ни да спроведу операцију какву је у оптужници замислио тадашњи специјални тужилац Миливоје Катнић.

У поновљеном поступку, Виши суд је ослободио све оптужене, укључујући и двојицу лидера просрпских странака Андрију Мандића и Милана Кнежевића.

За то је било потребно ново суђење, након смјене Ђукановића, али и хапшења поступајућих тужилаца у том случају, споменутог Катнића и његовог замјеника Саше Чађеновића.

Како је изгледало „суђење века“, како су га назвали у Црној Гори, како је написана оптужница и зашто је било потребно толико година да се она уруши?

Хапшење раном зором на дан избора

Црна Гора је у атмосфери великог негодовања због одлуке власти да уђе у НАТО дочекала парламентарне изборе 2016. године.

Опозиција је с нестрпљењем очекивала изборне резултате, знајући да ће власт Ђукановића бити пољуљана након протеста против НАТО интеграција, јер се видјело да је народ већински противи томе.

Међутим, тек што су отворена бирачка мјеста 16. октобра, стиже вијест да је ухапшено чак 20 наводних терориста из Србије који су за вечерње часове, кад се биралишта затворе, планирали државни преврат.

Тадашњи министар унутрашњих послова Горан Даниловић каже за РТ Балкан да информацију о хапшењу није добио ни од полиције ни од њеног директора, што је незапамћено, већ су вијест прво објавили медији, а да га је након тога информисао Специјални државни тужилац.

„Био је то мој први ‘званични’ судар са дубоком партијском државом, и то усред изборног дана“, каже Даниловић присјећајући се тог 16. октобра.

Како додаје, сви његови покушаји да добије информацију од директора полиције били су узалудни.

„Однос према мени као министру био је јасан сигнал да је у питању нека врста завјере која је могла скупо коштати Црну Гору“, каже Даниловић.

Ухапшени, који су у просјеку старости око 60 година, допутовали су наводно да лише слободе тадашњег црногорског премијера Мила Ђукановића. Те људе у годинама, чекало је тобож оружје у Подгорици којим би заузели државне институције, ухапсили Мила, а ако би пружао отпор, чак и пуцали.

Не само што су Срби, него су и четници

Први пут у историји судства у Црној Гори омогућен је телевизијски пренос из суднице, па је јавност могла да гледа како судија Сузана Мугоша као учитељица наређује лидерима Демократског фронта када да сједну, устану, када да ућуте и слично.

Поред тог јавног понижавања просрпских политичких лидера, судија је мимо свих протокола оптужене питала да се изјасне које су националности.

Било је то потребно да би јавност довољно гласно чула: сви оптужени за планирање државног удара у Црној Гори су – Срби.

Али, осим тога што су Срби, јавност је могла да чује да су оптужени за државни удар нешто још горе – четници. У питању су чланови Равногорског четничког покрета Бранка Милић, Драган Максић, Милан Душић и Дрбољуб Ђорђевић. На суђењу су приказиване фотографије ових људи у четничким униформама на сусретима на Равној гори, као тобож доказ да су због тога велики непријатељи Црне Горе и терористи.

Оптужен је и бивши командант српске Жандармерије Братислав Дикић, крив једино што се дан пред изборе фотографисао испред Скупштине Црне Горе.

Саша Синђелић и Паја Велимировић

Како је оптужница кубурила са материјалним доказима, јер нити су пронађени оружје ни опрема, а у комуникацијама ухапшених није било ничег конспиративног, на суђењу су се нашла двојица сведока сарадника. Тужилаштво се није потрудило ни да напише тачно име једног од њих – Саше Синђелића, па се на појединим страницама оптужнице он назива Саша, на другим Александар.

Свједок Саша СинђелићПринтсцреен/Yоутубе/Виши суд у Подгорици
Колико је тужилаштво било немо на речи адвоката одбране јасно се видјело када је Катнић у судници јавно поцијепао потјерницу коју је Хрватска расписала за Синђелићем због убиства, а што је одбрана понудила као доказ дискредитације таквог свједока.

Испоставило се да нико овог наводног организатора државног удара не познаје, осим Катнића који је био с њим на ратишту у Хрватској. Подсјетимо, Синђелић се данас налази у Хрватској гдје служи казну затвора због убиства, а Црна Гора је подигла оптужницу против Катнића због ратних злочина у Хрватској.

Други свједок, Мирко Велимировић, тврдио је да је од Синђелића добио новац за куповину оружја од извјесног Фадиља, Албанца с Косова коме не зна ни име ни број телефона, као ни гдје живи.

Упркос томе, успио је наводно да набави оружје, али ниједан комад није унио у Црну Гору, већ га је расклопио и бацио у језеро Газиводе. Ниједан комад оружја никад није извађен из језера, а Синђелић је потом признао у интервјуу медијима да је под притиском тужилаца лажно сведочио.

Руси, Мосад и ФБИ

Не само што су се Срби умијешали да у Црној Гори наводно направе „државни удар“, него је оптужница укључила и извјесне Русе: Владимира Попова и Едуарда Шишмакова, коме је Синђелић у читавом процесу тепао са „Еди“. За све што није имало логичну потпору, Синђелић се позивао на Едија.

Еди му је омогућио да улази у Русију непримјетно, јер нема ниједног доказа да је прошао царину на аеродрому, Еди му је дао новац да припреми „Државни удар“ за свега 20 дана, Еди му је дао наводне супермоћне шифроване телефоне и слично.

Осим Попова и Шишмакова, којима идентитет никад није утврђен, у читав случај укључен је и Израелац Арон Шавив који је крив јер је водио изборну кампању Демократском фронту, а његов сарадник Цозеф Асад, бивши агент ЦИА, морао је чак да сведочи из Америке да није био укључен ни у какав државни удар у Црној Гори.

Шта је био циљ оптужнице

Коначна намјера планера била је да народ после 20 сати, када се заврше избори изађе да слави или да протестује, а да онда „наводни терористи“ из Србије започну крвави пир, каже Даниловић.

„Наравно, терориста није било, али је било оних који су спремно чекали у Хотелу ‘Подгорица’ или другде да одиграју ту улогу која би Црну Гору увела у трагедију. Није им пошло за руком захваљујући и митрополиту Амфилохију који је слутио и лако закључивао с ким се има посла“, упозорава наш саговорник.

Даниловић, који је био свједок одбране у случају, каже да је било јасно да се ради о лоше припремљеном сценарију који се у нормалној земљи не може одржати, те да је ослобађајућа пресуда логичан исход.

„Ипак, да је остало све по старом, да није било 30. августа 2020. године нисам сигуран да многи невини не би били оптужени и затворени“, каже Даниловић.

Да ли је готово?

Данашњом пресудом ипак није крај процеса. Одбрана сада чека да добије писани отправак првостепене пресуде, што ће вјероватно бити за неколико месеци, каже за РТ Балкан бранилац Андрије Мандића, Мироје Јовановић.

„Након тога, ако услиједи жалба тужилаштва, ми нећемо бити неми на њихову жалбу – него ћемо сва њихова (а суштински и даље Катнићева) ‘сматрања’ и монтаже и даље упорно демонтирати“, појашњава Јовановић.

Додаје да потом слиједи сједница вијећа Апелационог суда и другостепена пресуда.

Бивши специјални тужилац који је писао оптужницу Миливоје Катнић у притвору (Р.Р./АТАИмагес)
„Дакле, правда долази полако, кроз дуг и мучан процес. Тек кад се све правоснажно и коначно оконча бићемо у прилици да разматрамо модалитете обештећења свих који су били жртве ове монтаже тадашњег режима. До тада нам слиједи даља борба, и упорно указивање на све аспекте овог политичког процеса – и наравно чекамо да се коначно утврди одговорност оних који су ову ујдурму и малтретирање осмислили и спровели“, поручује Јовановић.

Да неко мора да одговара за овај монтирани случај сматра и Даниловић.

„Оптужени су невини, али они који су оптужили извјесно нису. Очекујем да држава, тужилаштво прије свих, истражи људе који су све то покренули, координирали и водили. Драго ми је и честитам свима који су доказали невиност, јер је то она спора али достижна правда. Морамо створити државу у којој се тако нешто никада више неће поновити“, поручује Даниловић.

Ипак, упозорава да за тако нешто треба много снаге, знања и добрих намјера.

„Нисам сигуран да их сада има и да и након промјена нисмо много рањиви као заједница. Промијенити то и створити правну, демократску државу био би већи успјех од свих политичких побједа до сада. Тек тада ћемо суштински постати слободна држава и напредно друштво“, закључује Даниловић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: