Немања Девић: Јунак из Сребренице

Пише: Немања Девић

Један од највећих српских јунака Великог рата био је мајор Коста Тодоровић. Леп као икона и храбар као Обилић.

По рођењу Ужичанин, а по служби – онамо где је српска војска захтевала. Стасавао је и запајао се патриотским духом у кући чувеног доктора Гођевца, заштитника слабих и сиромашних, али и једног од оснивача српске четничке организације. Војну академију завршио у класи са Војом Танкосићем и војводом Вуком. Командир чете у епопеји Куманова и Брегалнице.

Службовао као гранични официр на Дрини, служећи отаџбини, али и помажући акцију Народне одбране. На граници Србије и Босне, тада анектиране од Аустро-Угарске, мајор Коста беше исплео своју паукову мрежу јатака и обавештајаца.

Овлашћења су му била ограничена, средства скромна, а парирао је на терену једној од најјачих европских сила. Регрутоваше добровољце и ноћу упадаше у босанске вароши, но штићен од сељака Сребренице и Братунца измаче свакој швапској потери. По неким тврдњама, био је у блиским везама и са Принципом и друговима…

Онда је почео Велики рат. Цео нараштај који је сањао ослобођење и уједињење српског народа, још од пропасти старог царства, кренуо је у велики јуриш. Мајор Коста, као командир једне чете добровољаца, из састава Златиборског четничког одреда, добио је већ у августу 1914. задатак да се пребаци у Босну. Тамо је, дубоко у позадини непријатеља, обављао обавештајне задатке, нападао шуцкоре и пресретао Аустро-Угаре, али изнад свега узимао у заштиту српски народ. О њему су се исплеле легенде. У септембру 1914. са 150 својих војника мајор је и ослободио Сребреницу и Братунац.

Српска химнa

Крстовдан је био дан кад је мајор Коста Тодоровић понео свој крст. По тмурном и магловитом дану, он и његови војници упали су у непријатељску замку на Карачића брду и у тој борби били десетковани. Један за другим, падали су његови другови, добровољци из Ужица, а уз њих и њихов брат, Србин мухамеданац Ризван Сефо.

Мајор је рањен у обе ноге, и сав крвав, још у свести, последњим атомима снаге заповедио је својим војницима да га дотуку – да не падне жив душманима у руке. Жеља му се није испунила: заробљен је и одведен у Сребреницу.

Ту су за мајора Косту непријатељи припремили страшно мучење. Запалили су ломачу, и за стуб везали њега, да га живог спале. Савременици су забележили да је мајор и смрти пркосио: кроз густ стуб дима и ватре која му је пржила тело, Коста Тодоровић је запевао српску химну…

“Чинило се ко да ветри туже, и од жара изгледале руже, а од росе у развитак бели, да су Божји плакали анђели”, записао је у својој песми о мајору Кости чувени песник ослобођења, Милосав Јелић.

Постхумно, додељена му је Карађорђева звезда са мачевима. Прошле су године, а народ Сребренице и Братунца није заборавио подвиг свог заштитника. Године 1924, огромна маса света слегла се око његовог споменика који се забелео у Сребреници. У њему, они су видели и памјатник свим својим ближњима, које су на кућном прагу пострељали и поклали шуцкори, које су по Тузли повешали Аустро-Мађари, и који су помрли по логорима, највише у злогласном Араду. Учитељ Ђорђе Беатовић, који их је пописивао, пронашао је око 250 имена српских цивила из Сребреничког среза који су погубљени у време Првог светског рата. И преко 600 солунских добровољаца из истог краја!

Стравичан биланс

Двеста педесет жртава изван ратних сукоба је велики број за једну малу средину као што је била Сребреница са околином. То значи да се на овим теренима водио прави мали грађански рат, а да је судећи по билансу сукоба џелатима након 1918. готово у целости опроштена кривица. Ретки починиоци били су кажњени после рата, и то махом онда када би појединци узели правду у своје руке. Прва Југославија јесте била држава помирења, како је то давно установио Бранко Петрановић. Но по скровитим местима и забаченим селима, суседи муслимани и Хрвати недуго по њеном формирању оштрили су ножеве. Кад је дошло до новог историјског раскршћа 1941, ножеви су извађени и почео је покољ Срба на Дрини. Наравно, говоримо о геноциду у НДХ.

Један од првих поступака нових усташких власти у Сребреници био је рушење споменика мајору Кости Тодоровићу.

Да би се утрла успомена на храброг српског команданта, победнике из 1918, али и све родољубе из села покрај Дрине који су их помагали док слобода није извојевана. И спомен-плоче са њиховим именима су уклоњене. Али то је тек била најава догађаја који су били кобни по српски народ. У Сребреници и околини је 1941-1945, према сачуваним документарним изворима, од усташа, добрим делом муслиманских, убијено 2.262 српских цивила. Готово половина од тог броја била је нејач.

А начин убиства најређе је био ватреним оружјем: углавном се то радило ножем, маљем, крампом, секиром. Са жртвама из претходног рата, биланс ове крваве жетве био је стравичан. И опомињући – да када се сваки следећи пут буде запуцало Срби морају да се припреме и самоорганизују, и пруже отпор.

Мапе страдања Срба

Треба бити поштен и поменути и муслиманске жртве у овом рату. Пишући “Историју Републике Српске”, Чедомир Антић и Ненад Кецмановић анализирали су постојеће пописе и установили да је, поред српских, настрадало и око 400 муслиманских цивила. За потпуну реконструкцију злочина неопходно је пописати и класификовати жртве, и установити све узрочно-последичне везе око њиховог страдања.

Усташе су своје злочине и истребљење читавих српских породица правдали политичким неслободама у Краљевини Југославији. Српски устаници из 1941, ипак, враћали су “око за око” тек пошто су над њиховим невиним сународницима и породицама почињени масакри.

Појединачне приче о муслиманско-хрватским злочинима над сребреничким Србима су бројне и трагичне. Ипак, за потпуно разумевање анатомије злочина на Дрини неопходно је сагледати вертикалу. Мапа страдања Срба из 1942-1943. застрашујуће је слична, фактички идентична са оном из 1992-1993. Највећи масакр Срба у градићу на Дрини десио се на Духове 1943, а околна села у којима су тада почињени злочини, поново ће пострадати уочи Духова 1992.

Ако бисмо анализирали појединачне примере, можда би требало истаћи свештеника Милана Петковића из Зелиња, који је суђен и мучен од аустријских власти у Првом светском рату, да би скончао у мукама у логору Дахау 1945. године.

Могло би се рећи да је пострадао од истог непријатеља и 1914. и 1945. На почетку новог рата, 1992, међу првим жртвама у оближњим Скеланима биће и сеоски свештеник Бобан Лазаревић. Драго Митровић из села Подравање био је клан као младић од 17 година у време усташке власти, али је преживео носећи читавог живота велики ожиљак на врату; непокретног су га у кревету 1992. заклали бојовници Насера Орића. Неки од ових мученика били су разапињани и паљени, као на почетку тог века мајор Коста.

Жртве покоља

Једна је прича, ипак, била најречитије сведочанство о сатирању и борби за опстанак Срба на Дрини у читавом 20. веку. Чувени Ерићи из Кравице, одакле су потекла четири солунска добровољца, а још њих тројица осуђени на велеиздајничким процесима (као “радикални српски опозиционалци”), имали су жртава и у Другом светском рату. А онда је на Божић 1993, када су снаге Насера Орића упале у Кравицу и спржиле све живо што им се нашле на путу, убијен и стари Негослав Ерић (рођен 1911), заједно са супругом. Они су били најстарије жртве покоља у Кравици 1993. године, најмлађи је имао једва нешто више од 18 година. Да ли би се могло рећи да су и они пострадали од истог, не до краја побеђеног непријатеља, против ког су се борили и 1945?

Теби је, читаоче, ово у летњим данима сигурно тешко за читати. У Сребреници и околини требало је са оваквим причама, поновљеним три пута у једном веку, и живети. И напослетку бити оптужен да си злочинац и геноцидаш.

И Муслимани, од седамдесетиих са великим “м”, живели су са својим причама. Један од муслиманских првака из Сребренице уочи рата, Ибран Мустафић, описао је како је одрастао у време најтврђег братства и јединства, учен да су његови били газије и усташе из Црне легије. Нена уз коју је одрастао и научила га је рецитацији која ће се претворити у политичко гесло: “Ој Хрвату, пола брата мога, а Србине јеби ћаћу свога”.

И Насер Орић је знао да му је деда био усташа и то је истицао више пута у интервјуима медијима у БиХ. И деда Ћамила Дураковића, доскорашњег начелника општине, америчког фаворита и декларисаног миротворца, такође је био усташа, разлика је била само у томе што је овај ту чињеницу, за разлику од Орића, прикрио као змија ноге.

Гласност ћутања

Просто гледано, Срби су у овом делу Подриња масовно пострадали у два светска рата. Масовно су пострадали и 1992-1995, с тим да су овога пута, по први пут, и муслимани дали свој крвави данак, и поднели више жртава. Све док се према тим чињеницама буду односили са игнорисањем и ниподаштавањем, подмећући да је историја верских сукоба на овом простору започела у јулу 1995, било какав дијалог неће бити могућ, али ни разумевање прошлости које је неопходно за оба народа. Они ће се хомогенизовати око својих мртвих и Поточара, али ће мит који се око тога ствара и гласност ћутања на црне мараме српских мајки, истовремено хомогенизовати и Србе.

Мајор Коста Тодоровић још увек почива крај Сребренице, на необележеној локацији, која је до данас окружена неразминираним минским пољима. Његов споменик није могуће обновити у вароши у којој половина становника држи да је лик српског официра из Првог светског рата уједно и лик српског шовинисте (рекли би фашисте, али шта да радимо кад фашизма 1914. није било), а да је “Марш на Дрину” корачница српске агресије на БиХ и претећа песма Бошњацима.

А када би се бар мало пресабрали, ресетовали и одбацили пропагандне мантре својих ратних профитера, могли би да виде једно: да њихов кључни непријатељ није неки фигуративни мајор Коста, већ увек онај невидљиви који их гура у сукоб са Србима. Неки од њих су то можда и увидели, кад је један несвесно извукао наравоученије у песми: “Фурај мали, ту је твој дом, далеко су Истамбул и Беч”. И Вашингтон, додали бисмо, све време од 1992. године.

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: