Душан Пророковић: „Југосфера“ је пусти сан

Италијански премијер Матео Ренци недавно је рекао како су за опстанак ЕУ неопходне „заједничке вредности“ и „дубоко поверење“. ЕУ је изникла из успешног економског (трговинског) савезништва, а последње две деценије је потрошила како би прерасла у геополитичку целину. Ипак, ту се ствари одвијају нежељеним током. Када се дошло до политике, сазнало се колико је ту различитих историјских погледа, неповерења, подозривости. Због тога, могуће је да ЕУ не преживи.Од стране ЕУ је пуно тога поменуто и о „неопходности помирења балканских народа“. Стотине милиона, ако не и милијарде евра су потрошене за петнаест година, на разне пројекте који су ишли у овом правцу. Осовина око које се на југословенском простору све врти, барем када се гледа из угла Брисела, јесте она која се протеже од Београда до Загреба. Успостављање ближих односа између Србије и Хрватске дуго је био један од приоритета евродипломатије на Балкану. Чак се појавило и залагање за чврстим повезивањем југословенског простора у нову интеграциону целину, под називом „Југосфера“. Не би то била стара Југославија, али би представљало нову форму интеграције. Срби и Хрвати су вишеструко повезани. И заједничком историјом, и једним језиком, и саобраћајницама, и привредним интересима. Два народа и две државе морају сарађивати. Неприродно би било да је другачије. Ваљда је то навело патријарха Иринеја да подвуче на парастосу жртвама „Олује“ како су починиоци „наша браћа по вери“.

Међутим, све што се дешавало током прославе (!) највећег етничког чишћења на тлу Европе од Другог светског рата, показало је Србији како се „југосферизације“ треба клонити. Нека буде и по патријарховом да смо „браћа“, али, кесе су нам различите. Или, политичким речником говорећи – ми се са њима нећемо разумети иако говоримо истим језиком. Због тога, за Србе би свако ново „братство“ са Хрватима било агонија. При томе, не ради се овде само о величању и слављењу једног гнусног чина, мада је и то важан показатељ за Србију. Ради се пре свега о карактеру, који су хрватска елита и убедљива већина у националном корпусу (пучанству!) исказали по четврти пут у последњих сто година. Главне одлике тог карактера су политичка ускогрудост, упињање да се оправдају потези који се нису смели чинити и ничим подупрта самоувереност како њихово понашање неће произвести никакве последице. То је одлика политичке заједнице, а не народа.

Историјски народи имају своје светле тренутке, али и тамне странпутице којима су ходали. На грешкама се учи, из њих се извлаче поуке, утврђују нове политике, нови циљеви, мењају се стратегије и тактике. Било је много историјских лутања код Срба (да се само присетимо сјајних дела Данка Поповића на ту тему), много страшних ствари почињених у име српства, али то су све историјске етапе које су за нама, из којих треба нешто научити. Да се не би поновиле. Да бисмо избегли несреће. Народотворни процеси нису праволинијски, имају они своје кривине и рукавце.

У Хрватској је показано опредељење да се на многе теме нема шта размишљати. За њих, „Олуја“ је са правно-формалне стране била у реду, тако се штитио „уставни поредак“. Заборавља се да има нешто и у историјској одговорности и моралу. И Јевреји су депортовани у логоре по закону. Како би данас деловала одбрана оних који су то чинили, ако би рекли да је са „правно-формалне стране све било у реду“. Са преиспитивањем сопствене улоге и преузимања одговорности се мора једном почети. Историјска дистанца од двадесет година је сасвим довољна. Пошто тога нити је било током претходног века, а нема ни данас, о Хрватима као стратешком савезнику не треба размишљати. Сарадња је добра и потребна, али њу ограничити на области од обостраног интереса. Може се трговати. Оправдано је ка Загребу правити добар пут, али не и правити осовину. Не можемо се спајати у једну геополитичку целину. Чвршће интегрисање на Балкану треба понудити другим народима, са којима се може доћи до „заједничких вредности“ и „дубоког поверења“. Осовине су за Београд на другим странама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: