„Друштво изабраних стручњака“: За ДПС историчара и Матицу црногорску завјетна Његошева жеља удар СПЦ и Србије на Црну Гору

Свједоци смо да и након пола вијека од изградње Маузолеја на Ловћену различите друштвене структуре у Црној Гори и ван ње, којима је заједнички именитељ агресивни великосрпски хегемонизам, желе да преко такозване обнове Његошеве капеле ставе црногорски народ и Црну Гору у инфериоран положај“, рекао је предсједник Матице црногорске Иван Јововић на трибини „Симбол црногорске самосвијести“ организованој поводом пола вијека Његошевог маузолеја на Ловћену, преносе Вијести.

„Умјесто да овај јубилеј искористимо да се захвалимо свим субјектима за реализацију овог ванредног пројекта, односно најважнијег маркера црногорског идентитета, ових се дана са највиших државних адреса, тачније предсједника Скупштине Црне Горе, упућује јавни позив на девестацију маузолеја. Иако наведени позив има свој идеолошки континуитет, његов дестуктивни карактер добија још више на интензитету ако имамо институције система у Црној Гори, односно државни апарат, који нијемо посматра позиве на противправно дјеловање, што изазива забринутост, с обзиром да овакве тенденције могу изазвати тешке посљедице по црногорско друштво“, рекао је Јововић.

Историчар и посланик Демократске партије социјалиста, Драгутин Паповић рекао је да је „овдје ријеч о борби за Његоша“.

„Српска православна црква жели да врати ту капелу Карађорђевића јер жели Његоша у њој, а то даље значи да је Његош њено власништво конкретно, у преносном смислу власништво Републике Србије. Дакле, једноставно ради се о том циљу да Његош не припада Црној Гори„, објаснио је Паповић.

Паповић је подсјетио и на иницијативу Добрице Ћосића који је новчани дио Његошеве награде уложио у фонд за враћање капеле на Ловћен.

„Црна Гора се суочава са једним пројектом који траје од Илије Гарашанина, ово су само његове манифестације. Надлежне институције ћуте, јављају се појединци, али да ли је то довољно“, рекао је Паповић.

Продуцент Јанко Љумовић, како је саопштено из Матице црногорске, појаснио је шири контекст противљења СПЦ изградњи и очувању Маузолеја.

„Такво противљење улази у наратив такозване борбе за традиционалну Црну Гору која је лишена духа савремености и исказа модерности, уз свођење Његоша на искључиво православни канон и оспоравање Његоша као пјесника универзалног хуманизма уз мноштво злоупотреба која Његоша суштински банализују са свирањем уз дипле и гусле, и са забраном било какве умјетничке интерпретације и изведбености у пољу савремене умјетности. Његоша који се за свог живота сврстао са племством духа тадашње Европе“ рекао је Љумовић.

Члан Савјета Матице црногорске Марко Шпадијер рекао је да је Ловћен симбол црногорске самосталности и слободе.

„То је добро знао Његош кад је оставио завјештање да буде сахрањен на његовом врху. Онај ко је посједовао Ловћен, полагао је право на Црну Гору. Аустроугарска је гранатама оштетила првобитну капелицу и 1916. године расписала конкурс да се на том мјесту подигне споменик цару Францу Јосифу. Историја није хтјела да се над ‘Гибралтаром Јадрана’ велича бечки побједник. Црногорском народу није одговарао ни биљег српског покровитељства над Црном Гором. Као знак израза националног идентитета, а можда и стимуланс атеизма код Црногораца, послужило је питање Његошевог маузолеја. Мештровић је показао да разумије и слиједи ту идеју и 1952. у писму Влади Црне Горе каже: ‘Није мени ни онда, као ни сада, лебдио пред очима владика Раде, ни као владалац Црне Горе, већ пјесник Његош, који је својим интелектом и пјесничким даром сакупио и дао умјетничку форму вијенцу слободе, филозофије и духовности народа Црне Горе“, рекао је Шпадијер.

Додао је да се пројекат враћања Црне Горе „у српску орбиту проводи данас темељитије и свестраније него икад“.

„Експоненти великосрпске политике у Црној Гори са позиције власти нарушавају темеље државе, формирају општине као српске аутономне области, покушавају да земљу дезинтегришу и обесмисле као јединствен ентитет и да суверену државу врате на позиције србијанског среза. Настоје да промијене њену спољнополитичку оријентацију. Државу са најбољиим односима са окружењем, успјели су да посвађају са свим сусједима, и остаје да са Србијом и Републиком Српском створе балканску Бјелорусију“, рекао је Шпадијер.

Он је додао и да се тензија и страст оспоравања Његоша као црногорског пјесника, Црне Горе као републике и Црногораца као нације „понавља с ‘догађањем народа'“.

„Српски националисти у Црној Гори се заклањају иза ‘великог брата’ и позивом на наводну угроженост Срба, политички опстају на историјским фалсификатима, мржњи и подјелама. Њихово је српство право освајача и зато реакције на свакодневне четничке и фашистичке испаде представљају као параноју сепаратиста. Сталним тензијама и провокацијама трују односе у мултинационалној Црној Гори, компромитују најплеменитије везе узајамности и нарушавају традицију пријатељства Црногораца и Срба“, рекао је Шпадијер.

Историчарка умјетности Татјана Копривица истакла је да је Маузолеј на Ловћену једна од тема о којој се највише писало и на коју се највише провоцирало када су у питању умјетничка дјела у Црној Гори.

„Не можемо да се отмемо том првом утиску, а то је изузетно визионарство и способност ондашњих црногорских власти да причу изведу до краја. Јер читава ова кампања била је незапамћена не само на простору Црне Горе, једна антикампања која је вођена протиов изградње музеја“ рекла је Копривица и додала да је од 1924. године било јасно да се ту није радило о естетским стварима, већ о члињеници да је је споменик Његошу радио један католик и Хрват.

Она је објаснила и колико је Иван Мештровић био важан умјетник не само на овим просторима, већ још више у свијету, и колико је стало било властима у Југославији да баш он буде тај који ће посвету Његошу изградити на врху планине.

„У септембру 1952. године из САНУ траже од Мештровића који је у Сиракузи да ради на некој скулптури Његоша за њих, а он одговара да је већ прихватио да ради у Његошевој родној земљи и то на Ловћену гдје његов споменик првенствено и спада“, испричала је Копривица.

Јововић је рекао и да је вријеме потврдило да је маузолеј на Ловћену Мештовића „делегитимисао националистичке и клерикалистичке концепције које се односе на Његошев лик и дјело, с обзиром да је у овом здању исказана филозофија живота и духовност црногорског народа“.

„Маузолеј је постао интегрални дио Ловћен планине, са својом укупном историјском симболиком, како је то зналачки антиципирао на отварању маузолеја Вељко Милатовић. Његујући вриједности и традицију, Матица црногорска је сматрала неопходним да макар трибином обиљежимо један од најважнијих догађаја савременој историји Црне Горе и црногорског народа“, закључио је Јововић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: