Великомученица ћирилица

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Први закон за забрану и укидање ћирилице донела је аустријска царица Марија Терезија (владала од 1740–80). Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Марија Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила Српска Православна Црква и српски народ. У 19. веку и аустроугарски цар Франц Јозеф (1830–1916, владао од 1848–1916) је донео уредбу о забрани ћирилице, али ју је и он повукао због жестоких протеста Срба.
(„Од Марије Терезије до данашњих дана”, „Глас јавности”, 03. 01. 2012)

Хрватски сабор је 13. листопада/октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. У наставку овог похода 11. новембра 1915. године и Босанско-херцеговачки сабор донео је одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом је Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело Истока у борбеној зони Запада”.
Прво што су аустро–угарске власти урадиле када су 1915. окупирале Краљевину Србију – забраниле су ћирилицу. Осим православне веронауке, српска деца су у школама све предмете учила латиницом.

Тек је ослобођење 1918. ћирилицу вратило Србима. Несрећно југословенство је затим отужном причом о братству и јединству и „троименом СХС народу“ „добровољно“ наметало хрватску гајицу као писмо „цивилизованог“ Запада.

Прогон ћирилице у НДХ

Најсуровији и најрадикалнији прогон српска ћирилица је доживела у тзв. Неовисној Држави Хрватској која је установљена 10. травња/априла 1941. Већ после петнаест дана (25. травња) донета је законска одредба о забрани ћирилице коју је потписао лично поглавник Анте Павелић. Њен члан први је био кратак: „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“.

Министар унутрашњих послова НДХ, Андрија Артуковић потписао је „Проведбену наредбу“, у којој је стајало: „Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цијело пословање државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и све јавне натписе. Према томе наређујем: да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма каквих књига ћирилицом је забрањено. Сви јавни написи писани ћирилицом имају се неодвлачно, а најкасније у року од три дана скинути“.

Дакле, пре него што су почели да кољу православне Србе, усташе су заклале ћирилицу.

Велика и трајна Павелићева победа

Писмо је основно обележје језика. Без српског језика и нашег ћириличног писма ми престајемо да будемо Срби. И то Хрвати одлично знају и зато нападом на ћирилицу завршавају свој геноцидни подухват уништења српског народа.

И свако ко данас одбија да пише ћирилицом је саучесник у том хрватском геноцидном подухвату и прећутно прихвата поглавникову Уредбу.
Наметање латинице Србима успело је до данас 90 одсто тек онда када су комунистичке власти после 1954. године успеле да „убеде” Србе да се постепено замени ћирилица латиницом, јер је то питање важно за „братство–јединство” с Хрватима. Политички приморани, а слаби на „братство-јединство” с Хрватима, српске власти и лингвисти су удруженим снагама успели да званично формално по Новосадском договору (1954) „равноправну латиницу и ћирилицу” доведу до данашњег стања и у Србији у коме је 90 према 10 одсто за хрватску гајицу.

На овогодишњем угледном НИН-овом књижевном конкурску за најбољи роман године, од петнаест романа који су ушли у најужи избор – ЧЕТРНАЕСТ КЊИГА ЈЕ БИЛО ТИСКАНО ХРВАТСКОМ ГАЈИЦОМ!!!

Дакле, од петнаест, по мишљењу критичара, најбољих књига са овогодишњег Ниновог конкурса САМО ЈЕ ЈЕДНА – И ТО НА ИНСИСТИРАЊЕ АУТОРА ДАЛИБОРА ШКОРИЋА – ШТАМПАНА СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ. Реч је о његовој књизи „Кров на две воде“.

Оно што ових четрнаест латиничних несрећника не знају, јесте судбина њихових књига које ће у светски каталог у Њујорку бити аутоматски сврстане и уписане као хрватска књижевност. И тако су, дакле, поглавник и његова тисућљетна култура остварили – ВЕЛИКУ И ТРАЈНУ ПОБЕДУ!

Остаје да се запитамо да ли дневне новине, часописи и разне друге публикације које излазе на гајици тј. хрватској латиници, у Србији могу да заступају стварно виталне интересе ове државе и народа, ако један од првих и основних нису препознали. Такође се можемо запитати и да ли издавачи (тачније – издајице) који не штампају књиге писмом свог народа, доприносе развоју или разградњи његове културе. (Далибор Шкорић, „Српски издавачи, српско писмо и европска култура“, СТАЊЕ СТВАРИ, 13. фебруар 2024)

Судећи по наметању својих културних образаца, изгледа да су непријатељи свега српског и православног на овом пољу ипак остварили превагу и, признајмо поштено, добили ратове у 20. веку. Мученичка српска ћирилица је пала као прва жртва културног геноцида. Наш је најпречи задатак, дакле, да је спасемо и сачувамо, бар код куће. И да поштујемо 10. члан Устава Републике Србије из 2006. који јасно каже:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.

Наука и култура

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: