Андрић се због Степинца и геноцида у Јасеновцу одрекао римокатоличке вере

Са промоције у Херцег Новом књиге “ Тајна испод мртве мачке“ Предрага Савића, члана Правног савјета ИН4С

У „Тајни испод мртве мачке“, делу Предрага Савића које говори о потрази за изгубљеним романима Иве Андрића о звонима и Србима римокатолицима, доминира лепота српског језика која је проткана безбројним прецизним историјским подацима, обрађеним по готово научној методологији. Посебно су ми занимљиви, па и емотивно дирљиви поједини делови овог романа, који има јединствену уметничку форму са елементима есеја и историјске студије, јер су ми из мојих проучавања и писања добро познате личности попут: Марка Мурата, Петра Колендића, Косте С. Павловића, Слободана Јовановића, Бранка Лазаревића, Миленка Веснића, браће Ива и Луја Војновића, Мате Грацића и Виктора Новака.

Ово је на синоћ одржаној књижевној вечери у Кући нобеловца Ива Андрића у организацију ЈУК Херцег фест и Матице Боке истакао професор др Милорад Вукановић, председник Вијећа српске националне мањине Дубровника и главни и одговорни уредник часописа „Пома“. Говорећи на овом изузетно посећеном догађају у присуству Мића Рогановића, конзула Генералног конзулата Републике Србије у Херцег Новом и Мирка Мустура, председника Матице Боке и уједно потпредседника Општине Херцег Нови, др Вукановић је апострофирао причу о српским држава на Приморју, а које су постојале пре Немањића и које су биле предмет Андрићевог проучавања. У надахнутом излагању др Вукановић је говорио о нераскидивим везама Иве Андрића и Срба римокатолика, које су још више учвршћене током тамновања у аустро-угарским казаматима.

Хаџи Ненад Маричић, стални члан Драме Народног позоришта у Београду, прочитао је разговор између Иве Андрића, Лепосаве Беле Павловић и њеног оца Стевана Павловића, у којем се једини српски нобеловац одрекао римокатоличке вере због Степанца и усташких злочина.

Аутор Предраг Савић је истакао да је Андрић имао изузетно јаке везе са пољском интелигенцијом и да је познавао Рафаела Лефкина, творца дефиниције геноцида.

– На основу сведочења преживелих Срба из Јасеновца и осталих шездесетак усташких логора, истраживања Виктора Новака и Ђура Виловића, али и на основу доказа Хитлерових званичника попут Хермана Нојрбахера Андрић је знао за размере злочина у Павелићевој и Степинчевој НДХ – напоменуо је Савић – Андрић је из докумената Врховног штаба Драже Михаиловића емигрантске Владе у Лондону имао потврду да је у Јасеновцу убијено преко 700 хиљада Срба. Све то се уклапало и у анализе Адолфа Долфа Вогелника, словеначког врсног статистичара који је био при Врховном штабу Јосипа Броза Иво Андрић је за време Другог светског рата искрено подржавао Равногорски покрет генерала Драже Михаиловића што му је филозоф Марко Ристић, спочитавао као тешку заблуду, поменуо је Савић и додао:

– Његов пријатељ велики књижевник Нико Бартуловић, био је загрижени идеолог Организације југословенских националиста (ОРЈУНЕ). Бартуловића, једног од најпознатијих писаца тог доба, партизани су без суда ликвидирали због учешћа на Башком конгресу. Обавештајац Владимир Ваухних, близак Андрићев сарадник био је Дражин бригадни генерал и командант снага ЈВУО за Словенију (тај податак је прећутао у аутобиографију да заштитио свог брата Милоша и остале припаднике Плаве гарде). На искрена Андрићева политичка убеђења поред припадништва „Младој Босни“ у младости, тамновања у аустроугарским казаматима, посебно је утицало нераскидиво пријатељство са плејадом Срба римокатолика из Дубровника на челу са грофовима Ивом и Лујом Војиновићем, а сви они су били српски монархисти. Андрић је као помоћник министра спољних послова у Влади Краљевине Југославије један од најповерљивијих и најоданијих сарадника Милана Стојадиновића, за кога је у јануару 1939.године написао и потписао чувени реферат о решавању албанског питања. Не треба заборавити да је Иво Андрић био у блиским везама са Милошем Васићем, Сретеном Жујовићем и Стеваном Мољевићем, али и са емигрантима Слободаном Јовановићем и Милошем Црњанским. Дакле, постоји много историјских доказа о Андрићевој монархистичкој орјентацији и блискости са покретом Драже Мхаиловића. Све то су биле чињенице из Андрићеве биографије, које су могле да га у доба комунистичке „правде“’ скупо коштају.

Савић и др Вукановић, сагласни су да Андрић није прихватио сарадњу са комунистима из политичких или економских побуда већ да би сачувао живу главу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: