Злочин није елементарна непогода још мање кодно име непријатеља

Пише: Мишо Вујовић

Двадесет девет година се навршава од погрома и страдања народа Републике Српске Крајине.

То највеће етничко чишћење, остављеног и заборављеног народа називамо “Олуја”што је кодно име злочина. Трансформисали смо масовни злочин и највеће етничко чишћење након Другог светског рата у елементарну непогоду.

“Олујом” се дичи већини Хрвата не само политичари или повесничари.

Још нико од хрватских званичника укључујући умереног председника Хелсиншког одбора за људска права Жарка Пуховског тај злочин није осудио или га назвао правим именом.

Пардон Ведрана Рудан као део освешћене и објективне мањине је у више наврата изјавила да је то велики злочин са ироничном опаском да Анте Готовина није крив!

Ведрана је инцидентна појава или екстремна мањина у Хрватској. Она је код слободних људи и они су мањина, личност са ставом и мудима.

Јавност у Србији није тако кохерентна ни по једном питању. Доминирају супротности. Једни негирају други насрћу. У Београду постоји огроман број петоколонаша за које је тај злочин Хрватске војске и НАТО алијансе регуларна акција против побуњеника, као што су убеђени да је у Сребреници почињен геноцид иако сви ауторитети из те области на челу са Ефремом Зурофом шефом истраживачког центра центра Симон Визентал, то демантују, наравно не спорећи злочин над ратним заробљеницима.

У Рачку је ликвидирана терористичка група и то је доказано али је због те акције Србија бомбардована. За злочин над народом РСК нико није одговарао, а убијани су ненаоружани људи на кућном прагу. И на само што нико неје санкционисан већ по свој прилици неће.

А како и да одговара када су злочин водили и осмислили амерички генерали а Питер Галбрајт, амбасадор САД у Загребу, заједно је са Туђманом у спаљеном и девастираном Книну, новинарима позирао на хрватском тенку. Злочинци су у Хрватској хероји, док део јавности у Србији протествује због појављивања у медијима тзв. хашких осуђеника – часних официра попут пуковника Шљиванчанина или генерала Лазаревића. Шљиванчанину ништа није доказано а одлежао је десетак година у Хагу и поред тога данас живи на опрезу јер је Хрватска држава за њим расписала црвену интерполову потерницу. Шљиванчанин већ годинама није у могућности да посети своју родну кућу и гробове својих најмилијих јер би га Црна Гора у којој је рођен испоручила Хрватској.

Уз масовно етничко чишћење у тој злочиначкој акцији убијено је исто толико Срба колико је стрељано у Сребреници. Масовне гробнице нико не отвара а већина страдалих се и данас воде као нестали. Без намере да десквалификујем или фаворизујем жртве, сваки живот је неприценљива вредност, морам да нагласим да је злочин у августу 1995. године очит пример како су српске жртве постхумно понижене без права на истину и на коначни смирај њихових земних остатака.

Као некада у бившој СФРЈ зарад мира у кући и данас јавност у Србији стидљиво говори о српским жртвама, не само у ратовима деведесетих већ је на помолу и ревизија читај умањење страдалих Срба у НДХ нарочито у Јасеновцу.

Докле год будемо злочине називали кодним именима, а не правним квалификацијама тешко да ћемо се ослободити синдрома жртве.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: