Срби између Олује и Новака

Пише: Емило Лабудовић

„Нико не може као Бог“, говорила је моја покојна баба, и тиме једноставно дефинисала и објапњавала сва дешавања у природи и међу људима која су по нечему одскакала од уобичајеног. И заиста, само Његовом руком и промишљу, јуче су се, у једном дану, Србима дешавали и десили тренуци неизрециве туге и радости.

Дан је почео сузама и сјећањем на невине жртве вјековне мржње, на проклету Петровачку цесту, а завршио се сузама радосницама једног од највећих Срба данашњице – Новака Ђоковића. Сузама које су, опет, расплакале нацију.

Неко је већ духовито срочио да Новак није само побиједио на Олимпијади већ је побиједио Олимпијаду. И ставио неизбрисиву тачку на деценије оспоравања, понижавања, одбацивања, нескривене мржње којима су на Западу дочекивали сваки његов успјех и неуспјех. И то само зато што је био Србин, што је био свој, и што то никад и на ни једном мјесту није сакрио. На страну то што је вансеријски таленат који је заувијек дефинисао тенис не само као игру већ као поље витештва на којем се и у поразу може остати усправан и достојанствен, Новак је свијету, увијек и упркос свему, показивао онај други, хришћански и православни, образ. А свијет је по њему, као и по Србима уопште, лупао шамаре немилице.

Олуја, не само као још једно стратиште и погром српског народа у његовој дугој историји „између клања и орања“, већ као парадигма бескрупулозности моћника према народу чија је једина кривица у томе што је, како је то рекао Цвијић, „разапео чергу насред пута“, нешто је што нам се дешава свако мало. Заправо, кад се саберу године ропства, ратних пожара, погибија… рачун би лако доказао да их је више од година слободе и благостања. А са друге стране, овај Новаков подвиг је свевременски српски одговор тим притисцима, пријетњама, логорима, јамама, камама и србосјецима. И свим врбама на које су нас вјешали, јер увијек је било (и биће) да нема врба колико има Срба!!!

„Никад више Олуја“, поручио је на комеморацији у Лозници предсједник Србије, Александар Вучић. И, шта год ко мислио о њему лично и политици коју брани и промовише, поштено би било рећи да одавно Србија није имала снажнији и успјешнији државни одговор на сва, не баш пријатељска, дешавања око ње. Готово карикатурални су напори такозване опозиције, јадни остаци оних које је милионима долара ЦИА изгурала на политичку сцену, да репризирају петооктобарско лудило. Чак и најновији изазов, за који се Ђилас, Лутовац, Мариника, некакав Ћута и онај осредњи кошаркаш Штимац држе као пијан за плот, везан за литијум и јадерит, само су циркус на који озбиљна и освијешћена Србија неће насјести. Уосталом, Србију су у причу о литијуму и компанији Рио Тинто својевремено увели баш ови данашњи протестанти.

Олуја и Новак су два антипода судбине свеколиког српског рода и неодвојиви су ток његовог хода, посртања и уздизања кроз историју. И не могу се посматрати и вредновати одвојено, па једно прихватати и својатати, а друго одбацивати и игнорисати. И заиста је изван сваког разума, испод части и људског достојанства, о патриотизму је гријех и говорити, кад неки у Србији, а и у Црној Гори, скоро па прослављају и оправдавају Олују, а онда Новаков успјех присвајају и славе као свој. Све је то наше. Све то смо ми, наша страдања и наша славља, наши успони и наши падови… све су то двије стране једне те исте медаље. С тим да је она Новакова не само златна. Она је медаља српског сунца.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: