Ноле и кафа

Пише: Милија Пајковић

Засигурно ће вас зачудити овакав наслов, али будите стрпљиви и брзо ћете схватити о чему се, заправо, ради!

Најбољи тенисер свијета свих времена, Новак Ђоковић, освајањем олимпијске златне медаље у Паризу поставио је наредним генерацијама велики задатак, а сигуран сам да га у догледно вријеме неће нико испунити  – а он се састоји у томе да неко освоји све што је он освојио, уз олимпијско злато приде, а као додатак свему томе још упише и толики дуготрајни боравак на чели АТП листе.

Наравно, већ је почело и утркивање разноразних ,,колумниста“, ,,спортских и обичних новинара“, телевизијских ,,коментатора“ и ,,водитеља“ у својеврсном улагивању, лажном патриотизму, уз узгредни, али и намјерни покушај некаквог сопственог подизања из ипак подређеног положаја у познавању спорта, а у којем се налазе, без обзира гд‌је и за кога раде.

Размишљао сам да ли да се као дугогодишни спортски ( али и онај други) новинар уопште и огласим поводом овог невјероватног Ђоковићевог успјеха, управо због све те новонастале гужве, које вјероватно не би ни било да је Ноле изгубио, као и оног напоменутог, али ми се чини да ипак и имам неко право на ово јављање.

А ево и због чега – наиме, најприје због тога што сам петнаестог новембра 2016. године објавио чланак или колумну ,,Ноле, главу горе“, у вријеме кад Ђоковићу нијесу цвјетале руже.  И кад су многи били убијеђени да неће успјети да се поврати. Занимљиво је да су многи искористили тај мој наслов! Свој осврт у којем  сам изразио вјеру да ће Новак Ђоковић веома брзо бити онај стари и најбољи завршио сам сљедећим наводима:

– Једно је сигурно – Новак Ђоковић је више урадио за своју земљу и свој народ од већине политичара, и оних послератних, махом неуких, и ових садашњих који се представљају као учени, а и једним и другим је заједничко то што, између осталог, распродају нашу д‌једовину из дана у дан, умјесто да живимо у благостању, обзиром на оно чиме располажемо!

Ових дана Новак Ђоковић бије битке на АТП World Тоур финалу, завршном турниру године, у О2 арени у Лондону, на којем учествује, гле чуда, цијелих десет година! Без обзира шта оствари, за многе, прије свега за оне који познају спорт и за оне који нијесу пуки и слијепи поклоници неког и нечег, па ни самог Ђоковића, него их посматрају онако како и треба, између осталог и као обичне људе и спортисте са својим манама и врлинама, он ће и даље остати њихов Ноле, онај чије се игре прате у нашим домовима, без обзира у које се вријеме играју, уз мезе и пиће, по слободном избору, уз неизбјежне  љутње због грешака  и уз радост што је неко из нашег народа тако много постигао у бијелом свијету!

Зато Ноле, главу горе!

А потом и због другог чланка, односно, колумне ,,Кенгуров скок“ коју сам објавио на страницама овог портала прије три године. А завршетак тог мојег написа је био овакав:

– Драго ми је што сам вјеровао у њега и да нијесам омануо, па зато имам и слободу да се и сада огласим поводом свега овога што је овог истинског човјека и спортисту снашло, а да никако не зазвучи као  једна од многобројних ода, као некакво пуко одавање почасти.

Влада и судство Аустралије су за кратко вријеме направили кенгуров скок и то од ослобађања Новака Ђоковића од било какве кривице до преиначења одлуке и ускраћивања гостопримства најбољем тенисеру свијета, уз невиђено срамни однос према њему и уз посебни, још срамнији, додатак у виду казне од три године забране уласка у Аустралију.

У овом тренутку они и не слуте и не помишљају на то да ће се Ђоковић вратити чио, здрав и спреман већ наредне године и да ће побиједити на Аустралиан опену, у шта чврсто вјерујем, а и не помишљају да ће сва ова збивања утицати и на њихове положаје, јер кроз ове чиновнике не треба посматрати и аустралијски народ, који ће засигурно, упркос лагодностима које им, уз велики рад, нуди друштво, почети и нешто више да размишљају својом главом, а не онако како им то неко и намеће.

Ако се овоме дода и да сам најавио Ђоковићеву побједу над Карлосом Алкаразом у финалу олимпијског надметања, ето довољnо разлога да и напишем који редак у овом свечарском трену, а да на зазвучи као неко пуко навијачко или удворничко штиво.

Управо због тога да  одмах разјаснимо да Новак Ђоковић ипак  није у позним годинама, како многи воле да истичу, него у оним понајбољим, а ето може, а и треба да се напомиње да је од Алкараза старији шеснаест љета, што се може тумачити на више начина са спортског гледишта. Најприје, ту је искуство против младости, затим знање наспрам стицања истог, као и изграђено тијело и снага насупрот оног које је ту на прагу што се тиче завршетка раста, али не и развијања мишићног тонуса. Брзо се заборавља да је Роџер Федерер у 38. Години освојио турнире у Дубаију и у Мајамију.

Међутим, оставимо све то по страни, овај мој осврт носи у себи једну сасвим другу поруку. У мојој књизи ,,Варош без мане“, у причи ,,Кафа“, главни јунак Радомир Ћубер, звани  Клемпо, окопавао је башту Марка Пљоскића Дуката, једног од најбогатијих људи те вароши. Током рада и по завршетку  Марко и његова породица су углавили Клемпа за сто и накљукали су га разним понудама и пићима, од којих је многе видио само на филмском платну или му је неко причао о њима. Навече су код њега стигли на посједак радознали брачни пар, иначе, његови кумови, Миладин Патка и Милојка Мицара. Клемпо им је надуго и нашироко појашњавао шта су му Пљоскићи изнијели на трпезу. Послије силног ређања свега и свачега, разних ђаконија, од чега је овима потекла вода из уста, настала је кратка станка. А онда је Клемпо извалио: ,, Е, замислите, јадни не били – не турише ми кафу!

Е да Новак, којим случајем, а што је и саставни дио спорта и живота уопште, у Паризу није побиједио Алкараза и освојио злато, збило би се много тога као у овој причи – доста од оних, и домаћих и страних новинара, коментатора, навијача, обичног свијета, од чијег се сада клицања и хвалоспјевова, ода, лажнопатриотских излива и не може дисати, увијек би истицали, ама редовно, кад год би се говорило о достигнућима Ђоковића, да није освојио златну олимпијску медаљу! Било би оно:,,Јесте, јесте, све је то постигао, али никад није освојио златну олимпијску медаљу“!

Иако лично не познајем Ђоковића,  бићу слободан да му се обратим са драги Новаче – хвала ти што си нас поштедио свега тога и што ће сада и ти и сви слични морати да признају да си најбољи тенисер свијета свих времена.

За нас остале био си то и прије Олимпијских игара у Паризу.

Фотографија: Зоја Грбић

Обрада фотографије: Милија Пајковић

Објашњење фотографије : Са Новаком је Зоја Грбић, млађана тенисерка из Београда, која је и са очеве и мајчине стране повезана са Беранама, а у њему и на Бучу проводи цијело љето.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: