In memoriam: Лука

Пише: Емило Лабудовић

Тихо, као што је и живио, искрао се из загрљаја вољених, оставио кичицу и слику тек зачету, и уснуо у Господу Лука Вучковић.

Отишао је прерано, мада не постоји смрт која је на вријеме, отишао је, остављен од свих осим од породице, јер чак ни Хитна помоћ није хтјела да пошаље кола и екипу која би га опсервирала и допратила до болнице.

Али, није то, на жалост, једини гријех овог друштва према човјеку и умјетнику који је могао да прослави Црну Гору, сликару којега је чувени Ото Бихаљи Мерин сврставао у сам врх не само југословенског већ и свјетског сликарства. Његов специфични ликовни израз, негдје на граници између наиве и искошеног надреализма, његове птице, виле, његове зиме топлих боја, његови људи, рибари и тежаци, ухваћени у имагинарном тренутку борбе за опстанак, његови пјетлови и роде… чинили су га посебним и непоновљивим. И, усуђујем се да то кажем, недостижним.

Али, Лука, као и његова браћа, сликари такође, носио је жиг који ће га до последњег даха чинити непоћудним, а тиме и склоњеним са позорнице културних дешавања, смјештајући га, до Бога незаслужено, у сјенку и на маргину. Јер, Лука је био и остао Србин, син једне од најчувенијих српских породица Старе Вароши и старе Подгорице, што се одавно у овој непрепознатљивој Црној Гори није праштало. Није ни Луки. А Лука, скроман, благ и трпељив, на све то игнорисање и одбацивање одговарао је оним у чему је био неприкосновен – ванредним сликама. Сликама које данас красе најпрестижније галерије свијета и приватне колекције.

Лука је био и велики човјек. Тих, ненаметљив, широког погледа и још шире душе у којој је имало довољно мјеста и топлине за све.

И разумијевања, па и праштања, чак и за оне који су га на све начине потирали. Имао сам привилегију, заиста привилегију, да га познајем лично, да у његовом скромном атељеу водим са њим дуге разговоре и дивим се његовим сликама. И никад са његових усана не чух ружну или ријеч прекора за било кога. А имао је све разлоге овога свијета да вришти до неба на учињену му неправду.

Али, Лука је био Лука, анђео у људском лику, са осмијехом широким као небо.

Знам да је и ово слово окашњели ламент над једном људском и професионалном неправдом, али Лука за живота није дозвољавао да се његово изгнанство из црногорске ликовне свакодневице на било који начин истиче и гура у жижу јавности. Али, био би још већи гријех, макар на крају и кад је све касно, не рећи истину. Истину која није потребна Луки колико је потребна нама. Сурова истина о нашој небризи и одсуству осјећаја за оне људске вриједности далеке од дневног политичког калкулисања и проституисања.

Лука, брате и пријатељу, Србине и умјетниче каквог нијесмо били достојни, тамо гдје си се запутио више ти неће бити потребна кола Хитне помоћи. Али, знам да си нам и то опростио. Као и што знам да ће Небо твојим доласком бити још плаветније и раскошније. Почивај у миру, анђеле међу анђелима!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: