Курти на Ибру, или: Дестабилизација Србије и упозорење Русије

Пише: Никола Врзић

Изгледа да је само питање дана када ће Аљбин Курти, упркос негодовању својих западних спонзора, отворити главни мост на Ибру у Косовској Митровици, чиме ће бити укинут и тај преостали бедем српског отпора њиховом заједничком злочиначком подухвату у јужној покрајини Србије.

Наравно да негодовање Запада не служи обуздавању Аљбина Куртија; да хоће да га обуздају, обуздали би га и без негодовања. Уосталом, сви они заједно праве то самозвано независно Косово, и један мост у склопу тога никако не може да буде препрека. Тим пре што, је л’, мостови спајају а не раздвајају и остале сличне бесмислице у функцији изговора, и какве везе има што ће се преостали Срби после тога осећати још несигурније на својој земљи. Која, уосталом, и није више њихова него Аљбина Куртија и његових спонзора са Запада, тако да није ни битно – него је, штавише пожељно – што ће их и ту бити још и мање него што их је преостало данас.

А најпожељније је да их не буде уопште, више-мање као што их нема у Приштини па Џејмс Рубин, помоћник Мадлен Олбрајт, може да седи, како каже, „тако срећно и слободно“ у том „модерном европском граду“… А и осим тога он има „лепа сећања на рад са лидерима“ терористичке ОВК, но то је нека друга тема која је са овом повезана утолико што сведочи о континуитету њихових намера према нама. Оне, евидентно, нису добре ни када хоће тако да их представе.

Тек, судећи по досадашњем искуству, Београд ће на Куртијеву акцију уз негодовање и сагласност Запада узвратити оштрим саопштењем. Можда их, чак, буде и неколико.

Ко је крив за то што се и север Косова полако претвара у његов етнички очишћенији остатак?

Под један, Приштина. Она спроводи етничко чишћење Ослободилачком војском Косова и њеним наследницима у свим такозваним привременим институцијама у Приштини.

Под два, Запад. Који тим властима у Приштини, уз тобожње гунђање, омогућава да ураде све што се договоре. При чему то гунђање само служи очувању привида о њиховој тобожњој непристрасности како би уверљивије могли да одиграју улогу посредника а не активног саучесника у отимању Косова и Метохије од Србије. Отприлике, као оне судије које су нас покрале у кошаркашкој утакмици против Америке на Олимпијади јер није дозвољено победити Америку на Олимпијади.

И, под три, Београд. Управо тим редом, јер Београд (нажалост) понајмање управља процесима у својој јужној покрајини. Што због НАТО агресије 1999, што због избацивања дијалога из Уједињених нација у надлежност Европске уније, дакле НАТО-а, што због свега што је уследило после Првог бриселског споразума.

И заувек ће без одговора остати питање да ли свега овога не би било да није било попуштања у виду, примера ради, укидања Цивилне заштите северно од Ибра који је Аљбин Курти са својим терористима после тога слободно прегазио. Или би, насупрот томе, све то било урађено још раније и још бруталније у околностима које су биле још неповољније по нас. Другим речима, да ли је од тада до данас куповано време за Србију, или за нестајање Србије на Косову и Метохији?

Како год, нема сумње да стратешка попустљивост Београда више не даје резултате. Или даје резултат који је цинично могао да се претпостави унапред, свеједно, изађе на исто. Срби се исељавају док Аљбин Курти и Запад заокружују контролу над својом државоликом творевином.

Нешто мора да се промени ако хоћемо да се промени овакав ток догађаја. Наравно, много је то лако рећи док је много теже осмислити а онда и спровести. Јавна расправа и друштвени дијалог би, у том смислу, вероватно били од користи.

Тога, међутим, нема, не само сада кад је дошло крајње време, него и у предугом периоду пре овог сада. А сада је тога још и мање јер је читав остатак Србије заокупљен другим важним питањем литијума и његове експлоатације у којој НАТО Запад има истакнуту улогу.

Упадљив парадокс. Запад подржава експлоатацију литијума у Србији, и подржава протесте против експлоатације литијума у Србији. О чему се ту заправо ради?

Разјашњење недоумице у виду упозорења, свима који хоће да чују, понудила је Русија. Речима портпаролке Министарства спољних послова Марије Захарове на званичном сајту Министарства спољних послова Русије – званично да званичније не може бити, што наглашавамо само зато што су по друштвеним мрежама одмах кренуле да круже тврдње како је то измишљено. Није измишљено.

Елем, под један, забринутост народа Србије због експлоатације литијума – пријатељске Србије, како је нагласила – Захарова описује као природну.

А и како да српска забринутост не буде природна после оног немачког блицкрига у облику Олафа Шолца у Београду. При чему Срби разумеју да не могу Немци да нам један део земље отимају а да нам други брижљиво чувају; неће бити да су нам на Косову и Метохији душмани, а у Јадру душебрижници. При чему им нисмо заборавили, као што смо и на овом месту подсетили, какву су бригу за српску животу средину показали 1999. када су нас обасули осиромашеним уранијумом. О корпоративној репутацији „Рио Тинта“ да и не говоримо.

Тако да је савршено јасно зашто је значајан број Срба, забринутих за своју земљу, изашао на улицу, да је брани од експлоатације у име немачке потребе да набави јефтине сировине за своју посрнулу индустрију. Управо ту, међутим, и лежи велика опасност за Србе и њихову, то јест нашу земљу.

Оправдане народне емоције, наиме, могу да се (зло)употребе зарад неоправданих циљева. Као што је био случај 5. октобра. И то је други, и кључни, део овог упозорења Русије Србима.

Русија је, подсећања ради, у време децембарских избора прошле године Србију упозорила да нам Запад спрема мајдански сценарио обојене револуције. Тада је преврат спречен, али то не значи и да је Запад од свог циља одустао. И ето народне бриге због литијума и здравља своје деце као идеалне прилике да сабрано незадовољство и енергију Срба окрену у своју корист. А после ће већ и експлоатација литијума доћи на ред, све као после поменутог 5. октобра.

Неки забрињавајући сигнали у том смислу већ су уочљиви, пре свега, на митингу у Новом Саду где смо од познатих домаћих сарадника Запада чак чули да нам ништа нису криви ни Олаф Шолц ни Кристофер Хил, и видели на бини промотерку „Олује“ и заговорницу геноцида у Сребреници како с микрофоном у руци позива на побуну у Србији. Док упадљиву медијску подршку свему томе пружају западни корпоративни медији на српском језику и српски сервиси америчких медија које су основали ЦИА и сродне организације, као што су Радио Слободна Европа и Глас Америке.

Они покушавају да киднапују аутентичну бригу Срба за Србију како би је употребили против Срба и Србије. Да је дестабилизују како би лакше спровели све своје циљеве од којих ниједан није наш, напротив.

На то се односи упозорење Русије Србима – да не буду оруђе у туђој руци у корист сопствене штете. Да не дестабилизују своју земљу верујући да је тиме бране; неће је тиме одбранити, зато што организовани извођачи мајданских и осталих обојених револуција, ти ловци у мутном имају много јаснији план и опробанија средства за његово спровођење од неорганизованог народа добрих намера.

Разуме се, притом, да потреба да се Србија не дестабилизује има два краја. И као што је потребно да Срби не дестабилизују Србију радикализацијом својих протеста, тако је потребно и да власт не доприноси дестабилизацији земље тиме што не слуша основану бригу свог народа.

Него да о свим тим бригама са њим поразговара. Барем две наредне године, ако има добре воље колико и добрих намера, представљају више него довољно времена за то.

Наш народ на Косову и Метохији, нажалост, такав луксуз нема…

Текст преузет са портала РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: