Западна демократија: Слобода говора разлог за масовна хапшења

Пише: Слободан Рељић

Прошле године је у Русији ухапшено 400 грађана због изјава на друштвеним мрежама које држава доживљава као нарушавање јавног реда. Истовремено у Великој Британији тај број је – 3.300. Да, три хиљаде и триста.

Ако узмемо физичке чињенице, као број становника – 145 милиона у Русији и 67 у Британији – онда би у тој пропорцији за британско Острво било много и 1.000 ухапшених. Ако узмемо да је руско друштво у ратном гарду поводом Специјалне војне операције у Украјини, онда би било логично да та држава буде осетљивија и да хапси више и неселективније.

Побуна је легитимно право

Плус, логично се очекује да ће, на крају ове 2024, статистика показати знатно већу цифру. Јер је у Британији у току досад невиђена побуна локалног становништва против милионских популација миграната. Реч је о актуелним немирима после убиства три девојчице у северозападном енглеском граду Саутпорту. Убица је имигрантски потомак, седамнаестогодишњак.

Земљом су се проширили немири који јесу и антиимигрантски и антиисламски – што показује да су мигранти и муслимани велики проблем британског друштва. Само тим поводом већ је ухапшено 800 преступника, трећина осуђена – међу њима и дечак од 13 година.

Не, они нису убијали. Само су настојали да јаве властима да и оне схвате да су мигранти велик проблем. И пошто на основу досадашњег искуства не верују да ће власт узети у обзир њихову поруку, одлучују се да поруку пошаљу јединим начином на који ће натерати владу да ипак обратити пажњу – насиљем. Не, то није недопустиво.

Кад је демократија успостављана међу Енглезима утемељитељи као Џон Лок нису уопште искључивали слање поруке – насилно. Кад власт не слуша глас народа једина одбрана је побуна друштва. Revolt is the right of the people, говорио је Џон Лок.

Нормални људи увек рачунају да сила ослепи носиоца власти. А историја зна да кад он претера, мора бити заустављен. Онај ко не обраћа пажњу на народну вољу логично је да се суочи са моћи која је акумулирана у народу. Кад народ крши законе (које доносе они који владају), то је историјски легитимитет за заштиту своје воље. Кад народ изгуби ту способност, њега историја помете.

Британска држава не показује да намерава да послуша глас угроженог народа те је организовала и контрамитинге. Завађање сопственог становништва као одбрана. Јасно је да ту помирење постаје немогуће. Око чега? Јавног реда који је самопоништавање.

Хапшење због Фејсбука

Становништво осим што излази на улице своја мишљења и расположења шири и на – друштвеним мрежама. Тако је ухапшена 55-годишња жена која је у оптужена да је у електронској комуникацији „проносила нетачности о идентитету осумњиченог за убиство“ – иако је сама држава отезала да обелодани идентитет Али Ал-Шикатија.

Објашњење државе: решила је да спречава „изазивање расне мржње и нереда“. Грађанка се, у комуникацији која је иначе била лична, приватна, питала зашто њена држава крије муслимански идентитет убице.

Извесни Били Томпсон (31), на Фејсбуку је, у размени мишљења с чланом породице, убицу погрдно називао filthy bastard“ (директан превод – прљаво копиле) и експресно осуђен на 12 недеља затвора јер је „охрабривао насиље“. Џордан Паралор (28) осуђен на годину и по дана јер је такође на Фејсбуку објављивао сазнања о нападу на хотел у коме су мигранти.

Џордан План (30) добио је осам месеца због имитирања мајмуна у присуству црнаца и Азијата. Неки Камерун Армстронг (18) ишао да гледа нереде на улицама и – ухапшен. То се правда генијалном досетком новог премијера Кира Стамера да државни органи не треба да се уздржавају пред чиновима који су „легални али штетни“. Прво пуцаш, а онда се распитујеш откуд упуцани ту.

Полиција има специјалне јединице за праћење и хапшење преступника на интернету, а у складу с крајем прошле године донесеним Online Safety Act (Закон о безбедности на мрежи). Делује логично. Као и све насиље држава у историји. Држава јесте представник општег интереса и она је ту да брани – народни интерес. Само је проблем одредити до ког трена држава штити општи интерес, а кад се сила користи за заштиту интереса неке групе – пре свега оних повлашћених у друштву.

Историја слободе говора

Е, сад, са Британијом је проблем што је њена мера за тај однос (слободан човек и услужна власт) вековима узимана као узор у свету. Слобода говора је британска мера. Она је била и пожељна вредност а и британско оружје. Јер они који су морали да бране свој поредак као Британија данас, оптуживани су и санкционисани са Запада као они који не поштују „основну људску вредност“.

Слобода говора (или слобода изражавања) значи да појединац или заједница исказују своје мишљење или идеје – без страха од одмазде, цензуре или санкција. Онда следе дуги спискови декларација које то – признају као људско право.

Кад неки зналац приповеда о слободи говора незаобилазан је спис Џона Милтона Аеропагетика (1644), иначе говор у енглеском Парламенту поводом поновног увођења лиценци на штампарије. „Дајте ми слободу да знам, изјављујем и слободно расправљам на основу савести.“

Ту је и метафора да се „најдрагоценија роба“ не сме узимати буквално, јер „истина и поимање нису роба… Ми никако не смемо свеколико знање начинити обичном робом, не смемо га означавати и надгледати као што чинимо са сукном и балама вуне“. А „моћ да одређује шта је истина, а шта лаж, шта ваља објавити, а шта не, не сме више бити дата у руке неколицини неписмених и конзервативних људи, који своје одобрење одбијају сваком делу које садржи погледе или осећања која надилазе ниво њиховог простачког сујеверја“.

Та слободна Енглеска је постала најјача сила на свету.

Ево нас пред енглеском Повељом о правима из 1689. кад је успостављена „слобода говора у Парламенту“. Век касније (1789) Француска буржоаска револуција објављује Декларацију о правима човека и грађанина, и у чл. 11: „Слободна комуникација о идејама и мишљењима је једно од најдрагоценијих права човека. Према томе, сваки грађанин може слободно да прича, пише и штампа, али треба да буде одговоран за злоупотребу те слободе коју треба дефинисати законом.“

Истине нема без слободе говора

Онда је ту спис О слободи (1859) Џона Стјуарта Мила (1806–1873), у коме се тврди да није важно ни да ли је неко мишљење тачно да би смело да се изнесе, јер истина није вечна ни стабилна. Многе ствари које смо до јуче сматрали истинитим постале су неистините, а утишавање изјаве мишљења – неправда је према основним људским правима. Зато ни економске, ни моралне последице, као ни лично добро говорника „не могу оправдати потискивање говора“. Једино је недопустива „директна и јасна претња“.

Ако се вратимо у наше време онда се као битно узима технолошка промена – Милтон говори о штампаријама а Кир Стармер брине о дигиталним токовима информација. Стармеру није проблем кад је он у позицији да користи интернет, али је проблем кад други то исто чине и кад друштвене мреже измичу његовој контроли.

У ствари, проблем је тај – проклети народ. Кад се држи демократије а одбацује механизме демократског бирократизма. То се онда мора хапсити. Уосталом, у чему је проблем. Та светина није читала ни Аеропгатеику, ни О слободи. И не треба јој допустити да она слободу сведе на неки унутрашњи осећај који следи уместо да се држе лекција премијера и министара. А још боље и ширих глобалних интересената за овакав ред. И још већи ред.

Уосталом, они заборављају да им ту слободу омогућавају корпорације – Гугл, Фејсбук, Инстаграм а сад однекуд долеће и ТикТок и ко зна шта још. Може им се то одузети. Може, али кад им то одузмете у ствари сте извршили самоубиство. Од чега ће живети Гугл ако не меље људске мисли, идеје, чињенице, жеље, намере, планове… Они од тога живе.

Па им, дакле, остаје да се гомила доведе у ред. Потребни ред. Мора их се притегнути да проносе информације – које се не разликују од званичних. Зато хапшења и гурање пред њих оног што би било добро да виде и склањање оних – непожељних знања и асоцијација.

Имигранти нерешив проблем

Имигранти су ту зато што Неко рачуна да ће му они увећати – профит: директно, они раде јефтино и не могу се стварно позивати ни на каква права, и индиректно – што разграђују основне ћелије друштва које је навикло да с владајућом класом у националној држави, у некој мери, дели новостворену вредност.

Можда су ови планови, иако геостратешки, ипак историјски краткорочни и воде губитку свих у некој заједници – али профити нису десет божјих заповести уклесани у камену. Што је профитна добит даља од тешких напора то је пожељнија: оно некад звано зеленашење, давање новца који сам штампаш под камату, ширење дезинформација насупрот информисања од других…

Кад то почне да пуца као лед у пролеће, онда владајућа класа не подразумева да треба да одустане од тих метода, него да држава (коју они контролишу) доноси законе за опстанак пљачке и контроле.

Тако британска влада размишља да измени онај помињани Закон о безбедности на мрежама, усвојен у октобру који се и не примењује до почетка следеће године. Да се притегну грађани а и да се тражи од компанија друштвених мрежа да строже „контролишу незаконит садржај, као што су подстицање на насиље или говор мржње“. И неће им се узимати за зло и кад чине „нелегално“, само да се уклања „штетно“.

Збогом слободо говора, збогом правна државо!

Једино што с види као могућност промене засад су односу унутар те класе. Кад је Илон Маск, власник мреже Икс (доскора Твитер), јавио да је „грађански рат у Британији ‘неизбежан'“, портпарол премијера Стармера је рекао да „нема оправдања“ за такве коментаре. Маск припада групи која се не може хапсити кад „слободно говори“.

Али тако одређена слобода изражавања није могла бити прихваћена у демократији. Док је демократије било.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: