Мало ко зна да је Јадовно претеча Јасеновца

Заточени у казнионици Окружног суда су осјетили знатну узнемиреност и ужурбаност усташа и казнионичких стражара, али нису знали шта се дешава ван затворских зидова.

У зору 18. августа, њих 1.100 су почели да сврставају у већ уобичајене колоне и везују жицом и уздужним ланцем. Све до један сат послије подне, стајали су у дворишту, без хране и воде, чекајући да пођу на пут смрти у логор Јадовно. Међутим, тек што су кренули, док још цијела колона није ни изашла ван затвора, изненада им је било речено да се врате. Заповједници пратње су усташама наредили да их одвежу, што су неки спроводници, протестујући и псујући, одбили да ураде, па су већ одвезани затвореници ослобађали своје сапатнике.

Људи који су враћени у казнионицу 18. августа једва да су се у њој и задржали. Наредног дана су између три и шест сати повезани и одвезени на жељезничку станицу Госпић, гдје су их усташе држали у сабиралишту све до ноћи, а затим их укрцали у 13 теретних вагона, на које су ставили катанце.

У извјештају 1. хрватске оружничке пуковније од 22. августа, упућеног Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, о догађајима везаним за концентрациони логор Госпић пише: „Дана 19. овог мјесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељезничку постају, гдје су утоварени у вагоне и одвежени у правцу Загреба. Точно одредиште се није могло утврдити.“

Без хране и воде, по 80 и више душа се тискало у загушљивим вагонима, трпјећи неизвјесност куда их шаљу. Италијански војници који су били на станици фотографисали су их док су довожени камионима, злостављани и укрцавани. Кроз прозорске решетке вагона њима се на италијанском језику успио обратити Душан Вучевац, лугар из Високог, тражећи воду и цигарету. Окупаторски војници, колико су решетке дозвољавале, додавали су заточеним Србима воду, цигарете и понешто круха, док су им усташе пријетили: „Није ово Италија, ово је Хрватска.“

Тога 19. августа, плашећи се устаника, али и Италијана, који су се приказивали као заштитници српског народа, из Госпића су се склањали и поједини чланови усташке организације. Бјежало је и цивилно становништво, осјећајући се кривим за злодјела над Србима, која овдје нису била никаква тајна.

У наведеном извјештају 1. хрватске оружничке пуковније даље стоји: „У току 19. овог мјесеца међу становништвом у Госпићу се поговара, да су италијанске власти тражиле окупацију цијелог подручја Лике до закључно линије Карловац-Бихаћ-Книн. Услијед овог поговарања, те чињенице да су усташке формације одлазиле у Загреб, настала је у Госпићу паника у толикој мјери да је хрватски живаљ почео да бјежи у правцу Загреба користећи влакове и самовозе. Неки су и успјели отићи док ово није запажено, па је од Котарске области обустављено даљње издавање пропусница. Неким особама којима су већ издате пропуснице, на овдашњој жељезничкој постаји су одузете и уједно је предстојнику жељезничке постаје у Госпићу заповијеђено да никоме не смије издати карте за путовање, ако не покаже пропусницу. Паника је још трајала и даље у извјесној мјери, но кулминација је прошла…“

Све ово није сметало усташама да преостале заточенике извуку из Госпића и транспортују у друге логоре. Прва композиција упућена из Госпића стигла је у Јастребарско 20. августа ујутро. На жељезничкој станици, поред тамошњих усташа, дочекао их је организатор логора, усташки пуковник Јуцо Рукавина, који им је пожелио добродошлицу ријечима: „Је ли ови иду у логор смрти.“

Током путовања до Јастребарског, исцрпљени људи су падали у несвијест, а 12 их је умрло, међу којима је, по сјећању Ристе Стјепановића, био и Воја Благојевић, власник аутобуског предузећа из Зворника. Мртве су сами заточеници изнијели из вагона и положили на запрежна кола, којима су одвезени на једно поље крај Јастребарског и покопани.

У својој изјави Стјепановић свједочи о тегобама путовања: „У вагонима смо стајали стиснути као сардине тако да се нисмо могли ни макнути и нужду смо обављали у вагонима. Многима је и позлило. Пут је трајао цијелу ноћ у мукама. У Јастребарском су нам отворили вагоне, али нам нису дали да изађемо. Усташе су од нас купиле новац под изговором да ће нам купити хране. Касније су нам донијели у једном бурету шљиве и нешто скуханог граха којег су добили из талијанске кухиње, а новац задржали за себе.“

Пане Петровић, који је био у истој композицији, опширно описује муке кроз које су пролазили. У вагону у којем је он био, умрла су двојица његових сапутника. Петровић одаје захвалност једном италијанском официру, на чију су интервенцију италијански војници донијели воду заточеницима док је воз на кратко стајао у жељезничкој станици у Карловцу.

Италијанска војска је по приспјећу композиције у Јастребарско спријечила насиље усташа над заточеницима и помогла им да лакше поднесу боравак у вагонима до вечерњих сати, додајући им понешто воде и круха.

Из композиције су усташе издвојили 170 Срба и уз псовке и кундачење их одвели у дворац грофа Ердедија, гдје су их затворили у влажне подрумске просторије. На првом и другом спрату дворца је било смјештено више стотина Јевреја и нешто Хрвата. За њих је важио мало слободнији режим могли су се кретати по дворишту, а добијали су и нешто хране преко Јеврејске богоштовне опћине.

Из Јастребарског је 20. августа увече 900 Срба упућено жељезничком композицијом у новоосновани усташки логор Јасеновац. На жељезничку станицу Јасеновац су стигли у седам сати изјутра.

Овдје су их личке усташе које су их допратили предали усташама из састава 17. усташке сатније. Кад год би их на њиховом дугом путу смрти преузимали нови стражари, увијек су ови јадници били злостављани и тучени, не би ли из њих исцједили још понешто што су сачували.

И овога пута су усташе заређали по вагонима и уз пријетње тражили од заточеника новац, сатове, прстење, налив пера, при том их ударајући кундацима и псујући им српску мајку. Тек након сата претраживања и препипавања, истоварили су их из вагона, сврстали их два по два, повезали жицом и повели према логору, удаљеном од жељезничке станице око пет километара.

„Морали смо ићи трчећим кораком. Тучени су били они који нису могли издржати темпо хода. Дошли смо у логор који је био смјештен у баракама на пољу крај једне шуме, близу потока Лоње. Одмах смо морали сјести на мокру земљу, два по два, и ту је поновно настало претресање и одузимање ако је нетко још нешто имао. Око два сата послије подне затворили су нас у бараке.“

Ових 900 Срба, углавном сељака, били су први заточеници у логору Јасеновац, у којем су усташе у четири ратне године побили хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и дјеце.

Овдје је сужањство несретника настављено у атмосфери неизмјерних, душевних и физичких патњи, непрестаног убијања и клања, сталног пролијевања људске крви, мучења и умирања из дана у дан.

Загребачки новинари, који су заједно са усташама сачекали ове прогнанике на жељезничкој станици Јасеновац, сликали су их док су излазили из вагона и у новинама објавили чланак с фотографијом под насловом: „Први транспорт заробљених четника стигао је у Јасеновац.“

Извор: Др Ђуро Затезало: Јадовно – Комплекс усташких логора 1941. – Околности под којима су усташе ликвидирали логор Јадовно.