О, старости, најгоре оружје…

Пише: Емило Лабудовић

Јутро се споро вукло путем према Бијелом Пољу, свако мало се задржавајући на дионицама нападнутим моћним машинама и већ уморним радницима који, у сахарским условима, покушавају да радове на реконструкцији држе у задатим роковима. Синовац Миљан, као таксиста навикао већ на ову путничку Голготу, наоружан невјероватним стрпљењем, користи сваку прилику да одмакне који метар даље. А прашина, као просијана, у облацима насрће на отворене прозоре и не да дашку освјежења који долази са уснулог Лима да олакша атмосферу Алкатраза која траје у ауту. Четрдесет минута, од вјечности дужих, за нешто мање од 29 километара до Рибаревина, остављамо иза себе и, широм отворених прозора, дишући промају пуним плућима, јуримо према Бијелом Пољу. Циљ – Дом за старе и у њему стрина, последње слово родослова испред наше генерације.

Благим успоном пењемо се ка узвишењу на које су се, једно уз друго, смјестили Градска болница и Дом за старе. Педесетак метара прије, скромна продавница и пиљара, прва „станица“ до Дома, јер се тамо не иде празних руку. Неко ми је давно рекао да се бројем кеса само настоје попунити рупе кајања и осјећаја стида према члану породице који се овдје налази, али живот је увијек немилосрдан и нешто друго. Нема више традиционалне породице у којој се, упоредо, рађало и старило. У трци са временом, зарадом, битком за опстанак, за разлику од дјеце којој вртићи замјењују пажњу родитеља, стари постају терет. А од тог сазнања до Дома старих, колико год тешка срца и осјећаја издаје, пут је прав и кратак.

Улазимо у продавницу у којој дивна жена већ успоставља дијагнозу нашег уласка и одмах прописује „терапију“. „Узмите ово, они то много воле, а ово може да им дуже траје“, говори она мелемним гласом, не питајући ни ко смо ни зашто смо дошли јер нам, каже, на лицима чита куда идемо. И непогрешивим искуством пуни наше кесе кајања избором за који би смо се ми тешко снашли.

Испред Дома, у пријатној хладовини, неколико корисника играју или кибицују шах. На наш поздрав одговарају широким осмјесима, јер овдје је свака посјета као заједничка. Дијелећи несебично све, па и сам живот, станари Дома свачију посјету доживљавају као своју, јер она буди наду да ће баш следећа бити њима. На рецепцији нас примају врло љубазно и предусретљиво, воде нас у просторију за посјете у којој већ имају двије групице и најављују нам скори долазак стрине. Док чекамо, користим прилику да разгледам простор Дома. Дуги ходник, на пар мјеста пресјечен нишама за одмор, опремљеним аутоматима за кафу, сокове и слаткише, беспрекорно чист и намирисан, помало подсјећа на болницу.  Њиме, стално шпартају инвалидска колица која покрећу или сами станари или их гурају љубазне и стрпљиве, у лила обучене, медицинске сестре и покоји рмпалија са осмијехом анђела. Тишину, као у санаторијуму, повремено прекида пригушен смијех, јер и овдје живот има ону своју ведрију страну.

Довозе стрину јер њене ноге све мање могу да носе осамдесет година њеног ни мало лаког живота. У очима јој поток суза, што радостница што туге. Хвали се на смјештај, на љубазност сестара, на бригу дежурних љекара, др Цимбаљевића посебно, на храну… Али, мада се она труди да то прикрије болом старости, иза сваког њеног уздаха крије се осјећај напуштености и одбачености. Схвата она породичне прилике њених синова и ћерки, али, ипак, деценије њеног пожртвовања, одрицања, рада, несанице… све се то збило у пар квадрата собе и као камен, од живота тежи, налегло на њена посустала плећа и душу пуну рана које крваре. Да то некако забашури и да нас својом тугом не повриједи, жали се на инвалидска колица на којима је поломљен један ногоступ, а она није кадра да ногу држи својом снагом. У том моменту стиже и Главна медицинска сестра, госпођа Мирела Кајевић, веома љубазна и свестрано упућена жена, пуна љубави и разумијевања за своје штићенике. Објашњава да су колица лошијег квалитета, да се ногоступи стално ломе а да у предузећу „Рудо“, једином сервисеру, и не хају много за рокове. Обећава да ће прва од троје нових која су им стигла опредијелити за стрину и да, што се тиче њиховог старања, можемо да им је препустимо са пуним повјерењем.

Минути и сати, који овдје теку кораком пужа, кад је о посјетама ријеч, лете као ластавице. Опраштамо се са стрином, уз велики напор, њен и наш, да сакријемо сузе. У њеном замућеном погледу, док је „брат“ Шћекић пажљиво одвози ходником, као отворена књига читају се туга, изгубљени снови, страх од самоће и бескрајни жал за сликом домаћег огњишта која полако блиједи и нестаје у измаглици заборава.

Излазимо из Дома. Напољу сунце већ пржи, са оближњег дрвећа се весело гласају птице и све указује да ће дан бити лијеп. Али, сивило у очима, претешко бреме туге и кајања, осјећај кривице, туга која налијеже на душу и дави је попут хоботнице, мијењају слику из темеља. Синовац Миљан који је стрпљиво чекао да се посјета заврши, свјестан стања у којем јесмо, без ријечи окреће ауто и враћамо се назад. Сад више и не обраћамо толико пажњу на застоје, буку машина и облаке прашине, јер слике Дома старих никако не избијају из главе. И, ваљда из подсвијести, јави ми се онај виц о министру који је, дијелећи новац за изградњу и реконструкцију институција у својој надлежности, највише новца опредијелио за градњу новог, савременог затвора. На питање помоћника зашто то чини, одговорио је: „а шта мислиш, гдје ћемо ми послије мандата“? И кажем себи у себи, можда би, друштво у цјелини и сви ми одреда, прије него стекнемо кров над главом, требало да приложимо нешто средстава за градњу домова за старе. Јер, ако се икад објаве, резултати пописа ће недвосмислено указати на поражавајући податак да као нација рапидно старимо. А сви ћемо једном, прије или касније,  остарити и бити терет некоме иза нас.

„О, старости, најгоре оружје
нит те могу носит, нит потурит“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: