Август
1 min readПише: Љиљана Богдановић
Август је месец највећих српских страдања у 20. веку. Можемо га звати месецом геноцида над српским народом, упркос навици да се баш тада понајпре опустимо, запевамо и наздрављамо“, пише Немања Девић (sveosrpskoj.com), набрајајући запањујуће бројна непочинства учињена српском народу у овом месецу. Девић подсећа: „ У злочиначкој хрватској операцији ‘Олуја’ из августа 1995, убијено је око 2.000 Срба, а око 250.000 трајно протерано са својих огњишта. ‘Трећа велика сеоба Срба’, упоредива по размерама само са онима с краја 17. и почетка 18. века, уједно је била и глогов колац српству у Хрватској, озваничавање најцрњих усташких планова из 1941“. У дугом низу августовских зверстава, поменуто је и оно на самом крају тог за Србе страдалничког столећа : злочин на Бистрици – убиство српске деце у Метохији из 1999. године…
Август 2024. који управо траје проживљавамо уз слутњу да је посебан и да ће бити упамћен. Не као „август распећа“, али извесно је да ће овај месец, као и ово лето, у друштвену меморију бити уписани као доба жестоког друштвеног немира, оног који се не окончава „компромисом“, нечињењем и одуговлачењем као покрићем за изостајања јасног опредељења. Да је по изгледним будућим догађајима ово време мање судбоносно, рекли бисмо тек: траје „месец литијума“, месец инаџијског императива „Нећеш копати“ , или пак меркања нај-мотке за игроказ „Рио Тинто – марш из Јадра“! Дубоко узнемирена Србија међутим живи дане искушења: јавни простор је прожет узаврелим сукобима, и подељеностима које се чине несмирујућим колико и опасним!
Осећања егзистенцијалне угрожености у околностима претњи и страхова својствених тзв. граничним ситуацијама, за које важи „уметнички“ опис: „ када чаура напукне, а тескоба, апсурд и стрепња пред безданом неизвесног и непознатог заскоче човека“, сада је фокусирано у избор: рударење или не-рударење? После одлуке о овом питању у Србији „ништа више неће бити исто“. Политичка и друштвена сцена, њени актери – мали и велики, као ни „зелена љубав“ са Европом, посебно Берлином и Бриселом који ултимативно притискају „да се копа“!
„Рио Тинто Марш са Дрине“ није слоган смишљен у леглу обојених револуција него људи који живе на Дрини, категоричан је био Емир Кустурица у осврту на сумње у „чистоту“ побуне против отварања рудника литијума у Јадру.“ Народ је довољно уплашен и никако неће одустати од идеје „‘Рио Тинто’ марш са Дрине’. Јер он је кренуо у одбрану својих интереса који нису мали; ваздух, вода, храна, приватно власништво и тај народ не може бити идентификован као непријатељ своје државе!“; опомиње Кустурица.
Чини нам се да је овом проценом успостављена референтна тачка за даље дискусије на тему политичких и идеолошких карактеристика овдашње већине „непријатеља рударења“….Легло које помиње Кустурица, дакако има своје масовне „делегације“ и „делегате“ вештих прстију и несмирајног ока, како у свакој за живот Србије одлучујућој ситуацији, тако и у овом сукобу око рударења. Али – то је и у овом случају паралелни свет, јасно одвојен од узнемирене и у својој искреној бризи на бунт спремне народне већине.
Мотиве њихове бриге и утемељеног „беса“, чине јаснијим аргументи које наводи Сретен Ђорђевић, адвокат из Ваљева у отрежњујућем разговору на поткасту „Прави одговор“, где је Ђорђевић говорио о проблемима са Рио Тинтом, и компанијом Еуро Литијум која планира мегарудник у околини Ваљева.
„Пројекат Ваљево који финансира компанија Еуро-литијум Балкан представља потенцијално највеће лежиште бора у Европи, једино на коме је тренутно могућа експлоатација, то пише у документацији неких европских пројеката и у документацији саме компаније. Дакле у Ваљеву је планиран један мега-рудник, где је рудно тело површине 32 квадратна километра и где је планиран површински коп за разлику од пројекта Јадар где је планиран подземни рудник. То посебно угрожава ваљевски крај јер су површински копови због свог утицаја на животну средину најштетнији. Дакле ако имате рудно тело 8 са 4 километра које долази практично до самог Ваљева, онда је то једна јако опасна ствар о којој се не прича превише, а требало би. Уз тај површински коп планиран је и подземни коп јер има неколико нивоа рудних богатстава на том подручју.
Поред рудника планирано је и постројење за прераду бора и литијума и оно што такође није планирано у Лозници, то је фабрика сумпорне киселине. Такође је планирано измештање корита реке Колубаре, расељавање становништва – индивидуалних домаћинстава и свих привредних субјеката на том подручју“.
Ђорђевићевим излагањем добијају јасне, колико и узнемиравајуће обрисе све чешће изговарана упозорења да је рудник Рио-Тинто у Јадру тек „врх леденог брега“ у Србији чија блиска будућност – остану ли на снази садашње законске прилике и стратешки планови – обећава да она постаје рударска мека за стране компаније којима одавно иде вода на уста пред овим шведским столом српске понуде рудних налазишта.
„То све пише у документацији ЕУРО – Литијум Балкан која није била доступна Србији и која се крила од овог народа. Они су штавише демантовали то, међутим у њиховим документима и ажурираним студијама пише управо то. Тако да је на тако малом растојању, између Ваљева и Лознице, ваздушном линијом, нема више од четрдесетак километара планирана изградња једног огромног рударског басена, зовем га лозничко-ваљевски рударски басен, али мислим да није ни Шабац поштеђен….“
У безмало шокантном разговору објашњене су детаљно околности које претходе Ђорђевићевом неувијено казаном закључку: „То је један потенцијал да уништи ову државу!“
У овом августу, док нас потресају животне претње, узбуђују опасности и неизвесност, а сатиру несносне врућине, има, наравно, и другачијих јавно апострофираних августовских догађаја. „Нека се зна, поштује и вечно памти“, поручује нам др Милан Јанић, председник Удружења грађана „Слобода“, подсећајући да је „20 августа, 1941, у Пожаревцу рођен, мерено делима, велики државник, визионар, патриота, слуга и господар свом народу. Рођен је Слободан Милошевић“. Сажимањем биографских података, Јанић памћењу препоручује: : „Србија је 90-их година прошлог века усвојила најважнији документ државе, усвојила је Устав Републике Србије. У то доба, то је био најмодернији Устав. Усвојила је Устав, који је Србију из делова, устоличио, као државу из једног дела. Тај Устав је претпоставка свеопштем развоју Србије. Тих 90-их у Србији су друштвени станови прешли у власништва својих станара. По величини капитала тих станова и по величини обухвата наших грађана, то је највећа економско-социјално-привредна реформа учињена у Србији.
Тих 90-их показала је Србија невиђену храброст, да Резолуцијом 1244, одбрани отимање Српске земље (…). Тај велики државник, понизио је, Америчко-натовски суд. Понизио и суд и родитеље тог суда, до самог дна. Нису могли, да све то учињено, опросте, човеку, председнику Србије, председнику СРЈ, (…). Убили су га 11. марта 2006.“
Текст преузет са портала Печат
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: