Предсједник Савеза самосталних синдиката Србије: Умјесто 40, радна недјеља би могла да траје 30 сати

Јапан покушава да ријеши забрињавајући недостатак радне снаге кампањама за усвајање четвородневне радне недеље

Поведени искуством да су током епидемије ковида 19 радили од куће мање од осам сати дневно, а опет успјевали да заврше све што је послодавац тражио од њих, сад када су се и физички вратили на своја стара радна мјеста, запослени све чешће предлажу да би радна недеља могла да траје краће од пет дана, односно 40 сати недељно. Истичу да им се рад од куће показао продуктивнијим, да посебно не желе да се укуцавају сваког дана и да им се на тај начин мјери учинак, јер картице за валидирање нису потврда нечијег доприноса него само присуства на послу.

Не би све то било изненађујуће за Србију чији запослени највише воле да спајају и празничне и непразничне дане, колико је чудно што су се на листи земаља којима би одговарала краћа радна недјеља нашли и Јапанци чији радници су светски познати по посвећености послу и вредноћи. Додуше, разлози за краћу радну недјељу су нешто другачији.

Јапан, наиме, покушава да ријеши забрињавајући недостатак радне снаге кампањама за усвајање четвородневне радне недјеље. Јапанска влада је први пут изразила подршку за краћу радну недјељу 2021. године. Концепт се, међутим, споро усваја, те свега око осам одсто компанија у Јапану дозвољава запосленима да узму три или више слободна дана током недјеље, док седам одсто даје својим радницима законски прописан један слободан дан, према Министарству рада, преноси Танјуг.

„Иако 85 одсто послодаваца наводи да радницима дају два слободна дана у недјељи и постоје законска ограничења у вези са прековременим сатима, неки Јапанци раде прековремено, што значи да се њихов рад не пријављује и обавља без накнаде. Критичари владине иницијативе кажу да у пракси људи који раде на четвородневном распореду често на крају раде једнако напорно за мање плате. Али постоје знаци промена”, наводи Министарство здравља.

У исто време радници у Великој Британији траже четвородневну радну недјељу уз исти број сати. Они сматрају да исти обим посла могу да раде и четири дана, а да остатак посвете породици, у чему их је подржала министарка образовања Џеки Смит.

„И у Србији радници у договору са послодавцем могу да бирају да ли ће да раде пет дана по осам сати или четири по десет. То законом није забрањено, важно је само да недеља има 40 радних сати”, каже Слободан Атанацковић, почасни председник Удружења послодаваца Србије.

„Да се законски у нашој земљи ово промјени, тешко је очекивати у догледно вријеме, али договор може да постоји тако да се направи и клизно радно вријеме. Само је питање о коме је послу ријеч и да ли смије да буде прекидања процеса рада или не”, каже он, наводећи пример велике пећи у железари где искључења нема. „Реално је очекивати да ће роботи и вјештачка интелигенција смањивати потребу за радницима, па ће и број сати бити мањи. Осим тога, постоје занимања која су много комфорнија за рад од куће уз исту продуктивност. Јер онај ко хоће да ради, радиће и на послу и од куће да би завршио све што му је наложено. А онај ко неће, све и да му послодавац плати прековремено, седеће ту само због пара, а не због посла”, каже Атанацковић.

Он наводи пример Француске, где радна недјеља траје 32 сата, али и Њемачке, гдје примјера ради, пауза не улази у радно вријеме, што значи да запослени морају да надокнаде тих пола сата. У Србији су већ неке фирме пријавиле рад од по четири дана у недјељи и мислим да је све питање добре организације посла. Важно је само да се рад не доживљава као робија, истиче наш саговорник.„Са аспекта послодавца, радна недјеља са четири дана значи уштеду редовних трошкова петог дана – струје, папира, телефона”, каже он. Љубисав Орбовић, предсједник Савеза самосталних синдиката Србије, каже да је код нас до прије седам-осам година стопа незапослености била изнад 20 одсто, те никоме није падало на памет да скраћује радну недјељу. Сада је стопа незапослености једноцифрена, што је одлична вијест, али би реално било да недеља траје 36 сати, умјесто садашњих 40 сати.

„Одлука о скраћењу радног дана мање од осам сати постоји само код послова који се раде напољу по највишој љетњој или најнижој зимској температури и ту послодавац мора да буде максимално флексибилан. Али ако је могуће радити краће, а да посао не трпи и да се боље плате, радници и послодавци увијек могу да се договоре. Међутим, код нас је много више оних који раднике држе на послу по 10 и 12 сати, а не плаћају им прековремено иако би по закону морали то да чине”, закључује Орбовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: