Смена светскоисторијских народа: Да ли су Руси на реду?

Пише: Слободан Антонић

Запад је ушао у фазу безумља, рушећи темељ своје супериорности — рационалност. Није ли то знак краја Запада као хегеловског „светскоисторијског народа“? И који народ ће да га замени?

Кад кажемо да је неко неразуман, онда то значи да упорно ради погрешно, и да тиме, потенцијално, првенствено себи наноси штету.

Али, када кажемо да је неко безуман, онда он чини нешто што је супротно свакој памети, што је унапред јасно да је погрешно, и што ће засигурно донети штету и њему, и другим људима.

Има много лудости или бизарности које су нормализоване на Западу: ЛГБТ обданиште у Немачкој; прихватање пса као сведока на венчању; сликовница Деда Мразов муж; право да се једном годишње мења номинални пол; предлог Брижит Макрон да се Нотр Дам, приликом реконструкције, осавремени тако што ће му се додати џиновски „фалус са златним тестисима“; ублажавање казне педофилу који је починио више од хиљаду сексуалних злочина, када је освестио да је жена; забрана званичног обраћања деци у Дизниленду са „дечаци“ и „девојчице“; увођење квоте у Дизнијеве филмове од 50 посто свих ликова који су ЛГБТ или расне мањине…

Али, мислим да је граница од неразумног ка безумном на Западу пређена онда када је проглашено да је довољно да мушкарац изјави да је жена, па да он стварно постане жена.

Није реч само о номиналном статусу, званичној етикети. Реч је о дословном веровању у транссупстанцијалност. Универзитетски професори на Западу буквално сматрају да убеђена изјава „Ја сам жена“ доиста мушкарца претвара у жену.

Уосталом, то је утврдило и наше Координационо тело за родну равноправност, док јој је председница била Зорана Михајловић. Оно је превело „Речник појмова родне равноправности ЕУ“ на српски језик, па и дан данас на сајту Владе Србије стоји линк ка овом речнику, у коме читамо: „Жена — женско људско биће; особа која је рођена са карактеристикама женског пола или особа која себе дефинише као жену“.

Мушкарац може по сто пута веровати да је жена, али је безумно захтевати да сви мислимо да је он, самим тим што у то верује, заиста и постао жена. Ако је ишта безумно, ако ишта наноси супстанцијалну штету свима — и женама, и мушкарцима, и друштву — онда је то ова догма.

Ширење безумности Западом постало је још очигледније с почетком украјинског рата. Запад је почео да се све ризичније понаша, безумно срљајући у нуклеарни армагедон.

Ето, недавно је Жозеп Борељ похвалио украјински напад на Курску област и заложио се за укидање сваког ограничења употребе западног оружја против Русије. Хушка се на ескалацију рата, за који је јасно да може да води само у смеру нуклеарног обрачуна.

Зашто то ЕУ ради? Никада Западна Европа није била толико богата. Никада у историји њени народи нису уживали толико благостање. Зашто онда срљају у рат који од њихових богатих земаља може да направи нуклеарну пустињу?

То не само да је неразумно, то је заправо безумно. Ову карактеристику данашњег Запада уочио је и Часлав Копривица у тексту „Запад и његова маргина — дијалектика безумља“. И он примећује да Запад „улази у стање безумља“ и да својски урушава „главни изум и кључну тековину Европе — ум“.

Хегел је сматрао да је светска историја низ објективација ума чији су носиоци светскоисторијски народи. У време кад држи предавања из философије историје (1822—1830), носилац светског кретања је европски Запад. Он је отишао најдаље у отелотворењу умности, а управо то је основ глобалне супериорности западњака.

Пре европског Запада, светскоисторијски народи били су редом: Кина, Индија, Египат/Персија, Грчка и Рим. „Светска историја иде од истока на запад“, тврди Хегел (Философија историје 123). Предаја штафете се најчешће одиграва након директног сукоба — Грчка је победила Персију, Рим Грчку, а Германи Рим (258, 294, 323, 359).

У Хегелово време запад Европе је оличење рационалности, грађанског поретка и војне моћи. Хегел за САД каже да „оно што се до данас (1830. — С. А.) догодило у Новом свету, само је одјек Старог света и израз туђег живота“, али предвиђа да је „Америка земља будућности, земља у којој ће се, у временима што леже пред нама, испољити (њена — С. А) светскоисторијска важност“ (104).

Ми данас видимо да се, с доминацијом САД у 20. веку, светска историја стварно наставила да се помера даље на запад — мада је и Западна Европа остала део ширег центра.

Хегел је мислио да се светскоисторијска објективизација ума завршила у његово време на западу Европе. Умност и слобода тамо су постали нормативна универзалност и ту више нема шта да се дода.

Међутим, Хегел је оштроумно запазио и то да, наспрам достигнуте општости, „либерализам свему томе супротставља принцип атома, принцип који превагу даје индивидуалним вољама“, а „посебна воља јест самовоља“ (510). „Та колизија, тај чвор, тај проблем јесте оно чиме је историја сада заокупљена и што она у будућим временима треба да реши“ (511).

Хегел би се веома изненадио када би видео да је историја ову колизију решила тако што на Западу у наше време побеђује безумље, самовоља и партикуларност. А то је, код Хегела, увек знак да је неки светскоисторијски народ дошао до краја своје мисије, да је извршио свој историјски задатак — јер „то извршење јесте у исто време његова пропаст и појава другог духа, другог светскоисторијског народа, друге епохе светске историје“ (86).

Завршетак Грчке манифестовао се управо тако што је субјективност дошла до слободе, али је од ње онда направила самовољу (Willkür; 307). Завршетак Рима видела се такође по доминацији „партикуларне субјективности“, која „у својој потпуној ослобођености нема никаквог унутрашњег живота — никаквих проспективних или ретроспективних емоција, никаквог кајања, ни наде, ни страха, чак никакаве мисли“ (361). Субјективност се напросто извргла у „самовољу у својој потпуној неограничености“ (die Willkür in ihrer gänzlichen Unbeschränktheit; 361).

Изгледа да се то управо данас дешава са Западом. Безумље, партикуларност и самовоља нагризали су друштво, све док нису дошли до саме сржи Запада. И он нам се данас приказује као да је састављен само од „изнутра шупљих, трулих држава (…) пређашњег светскоисторијског народа“ (390).

Али, ко је следећи светскоисторијски народ? Ако се светска историја креће на запад, после САД је поново на реду Стари свет. Ко би могао бити тај нови орган светске историје?

Хегел је одлучан у томе да постоје делови света који не могу да изнедре светскоисторијски народ. „Африка није историјски континент, она нема да покаже никакво кретање и развој, а оно што се догодило у њој, то јест на њеном северу, припада азијском и европском свету“ (118). То је зато што је Подсахарска Африка без религије — најдаље докле су Африканци стигли јесте обожавање фетиша. А без религије Африка остаје историјски мртва (112—113).

„Мора се схватити да се држава заснива на религији“, објашњава Хегел. „Државе и закони нису ништа друго него религија која се појављује у односима стварности“ (473). Религија је „последња гаранција моралног осећања“ у „рационалном државном уређењу“ (507). И док Африканци не дођу до религије, они за светску историју фактички и не постоје.

Хегел, уопште, сматра да „у леденој и жаркој зони не може бити тло светскоисторијских народа“ (96). „Права позорница за светску историју јесте стога умерена зона, и то њен северни део“ — напросто зато што је на северу више континенталне масе него на југу (97).

И онда, који део континенталне Евроазије је следећи носилац светске историје? „На истоку Европе налазимо велику словенску нацију“, пише Хегел, „а један део Словена био је придобијен за западни ум“ (399). Можда су то Словени?

Хегел, који је јасно видео перспективу Америке, ипак овде осећа да је реч о њему даљој будућности. „Цела та (словенска — С. А.) маса остаје изван нашег разматрања, јер се досад није појавила као самостални елемент у низу облика ума у свету. Да ли ће се то у будућности догодити овде нас се не тиче, јер у историји имамо посла са прошлошћу.“ (399—400)

Али, на другом месту, у преписци с једним руским држављанином (1821), он каже: „Ваша отаџбина заузима тако значајно место у светској историји, без сумње имајући пред собом вишу сврху. Остале модерне државе, како се чини, већ су мање-више постигле циљ свог развоја. Русија пак (…) у својим недрима крије невиђене могућности за развитак своје интензивне природе.“ (овде 407)

Зато су руски хегеловци сигурни да је Русија следећи носилац светске историје. Олег Јуријевич Сумин сматра да су Руси у доба социјализма преузели идеју господства ума над друштвом и историјом (31; 10). Но, бољшевици нису схватили Хегелов концепт „превазилажења“ (Aufhebung) као очувајућег претварања у ново, па су друштвено-економску рационалност покушали да заснују на ништењу религије. Стога је њихов пројекат пропао.

Али, с ослобођеним хришћанством и с историјским искуством реализације умног поретка, Руси и њима блиски Словени доиста могу да постану следећи светскоисторијски народ (9; 14). Тако, Суминова концепција није много различита од идеје православног социјализма.

Ипак, и Кинези имају вишедеценијско искуство изградње умног поретка, па су чак, номинално не одустајући од социјализма, успели да се данас уздигну до економске велесиле. Можда су они тај нови-стари светскоисторијски народ?

То питање, тај чвор, што каже Хегел, разрешиће историја. Можда већ у наше време…

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: