Донесен закон о оснивању Велике школе у Београду – Доситејев лицеј

Позната је и под другим називима: Устаничка велика школа, Велика шкoла Карађорђева времена, Југовићева велика школа или Доситејев лицеј.

Настала је у време Првог српског устанка, због потребе за школованим људима у новоослобођеним крајевима Србије, а назив је добила према већ постојећим малим, односно основним школама. На Карађорђев позив се одазвао Доситеј Обрадовић, који је из Трста дошао у Београд 1807, доневши са собом и своју библиотеку. Доситеј је постао први директор свих школа, правио је планове за рад на просвећивању, ширењу мреже малих народних школа и упостављање једне велике школе за образовање народних старешина, богословије за школовање свештеника, као и оснивање типографије за штампање књига

Уз Доситеја су из Хабзубршке монархије у Србију долазили и виђенији Срби, да помогну у националном ослобођењу, стварању и организовању нове државне власти и организовању школства. Међу њима је био и Јован Савић, правник, професор, преводилац, који је 1805. стигао у Смедерево, где је узео псеудоним Иван Југовић

Уз Доситејеву подршку, Иван Југовић је био идејни творац Велике школе, њен први упревник и током прве школске године, њен једини професор. Наставни план, односно предмети на студијама, дужина трајања наставе, број наставника, академске титуле и начин предавања били су по угледу на Краљевску угарску академију. Започела је са радом 1/13. септембра 1808. године. На севчаности, дан пре почетка рада школе, Доситеј је одржао „Слово” — предавање под називом „О должном почитанију к наукам”, на коме је између осталог рекао:

Обрадовић отвара Велику школу, рад Боривоја К. Раденковића (око 1920)
„Благо и целоме народу сербскому ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвештени! Од вас ће се ова нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи и од вас ће зависити све опште народно благополученије, чест и слава. Ако ли ви будете (сачувај Боже!) зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и с вами заједно.”

На свечаности је и Карађорђе одржао говор о надама које су полагане у Велику школу:

„Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, другојачије би сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва надежда наша са те стране.”

Школа је првобитно отворена у дворишној згради изграђеној у другој половини 18. века, која и данас постоји у Господар Јевремовој улици. Прва зграда убрзо је постала тесна, па је школа 1809. наставила рад у згради преко преко пута, у истој улици, у којој се сада налази Музеј Вука и Доситеја. Зграда представља један од најстаријих објеката стамбене намене у Београду. Задржала је одлике оријентално-балканске архитектуре и својим изгледом верно дочарава амбијент тог времена, као и висок друштвени положај власника.

Иван Југовић је становао у школи, а помагао је два сиромашна ђака, као и Вука Караџића. У почетку, школа је имала двадесет ученика, а њени први ђаци су били углавном синови устаничких вођа: Карађорђа Петровића, Младена Миловановића, Миленка Стојковића, Јакова Ненадовића, Васе Чарапића. Међу ученицима су били Вук Караџић и Лазар Арсенијевић Баталака, који су оставили значајна сведочанства о раду школе. Школа није имала клупе, а ученици су седели на сламаним столицама. За рад школе није постојао статут, а није утврђен ни сталан број часова.

Похађала су се три разреда. У првој школској години налазили су се ђаци различитог узраста. Школа је била комбинација правног и филозофског факултета, са предметима из војне академије и богословије. Учили су се општа историја, општи земљопис, рачуница, немачка језик, државно право, народно право, начин суђења криминалног, али и стилистика, моралне поуке, црквено појање и војно вежбање: с пушкама и фехтовање са сабљама. Уџбеника није било, ђаци су записивали предавања, а професори су се користили страним уџбеницима. Иван Југовић је превео са немачког Историју света од постојања његова до рађања Христова и набавио географске карте неколико европских земаља. На крају сваке школске године полагао се посебан испит.

Почетком 1809, пошто је Југовић поново именован за главног секретара Совјета, заменио га је Миљко Радонић, а касније је повећан број наставника због повећаног броја студената.

Велику школу је похађало укупно 36 студената (све мушкарци), од чега је 13 завршило и одмах потом ступило у државну службу; већина у судовима, а остали као писари у Совјету, код вожда и војвода.

Радила је врло кратко, од школске 1808/9, затим током 1809/10. настава није није била могућа због ратних прилика, а последња је била школска 1812/13. година, када је угушен Први српски устанак. Школа је престала са радом на Светог Илију 1813.23)

У време кнеза Милоша Обреновића 1833. школа је обновила рад, а затим је 1838. отворен Лицеј (Лицеум) у Крагујевцу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: