Значењска промјена ријечи

Бесједа књижевника и публицисте Радомира Уљаревића приликом уручења награде Светозар Ћоровић у Билећи 20. септембра ове године.

Кад пјесник добије награду за прозу, он се пита, да ли је пренио ритам поезије у приче, које више и нису и јесу поезија, као што и пјесме причају своју причу. Сад ти знадни… тим ријечима завршила би свака прича у Херцеговини.
А свака добра прича почињала би, као што добро знате, ријечима: Кад је Билећа пала… а онда су се надовезивале друге ријечи, и везле бројаницу незаборавних чаролија… дуго након тих првих прича, кад сам већ поодрастао, једном приликом сам чуо, и чудио се томе, кад је неко овако почео причу: Послије ослобођења Билеће… и ја сам се сјетио Коцбековог стиха: Тукидид је појаву куге у Атини приписивао значењској промјени ријечи –за једне пад Билеће био је трагедија, значио је пад у ропство, а опет, за друге је то било као ослобођење, и тако све до данас… то је примјер значењске промјене ријечи.
То је било недуго након што је Билећа пала: Прва моја сјећања сежу на дане кад смо долазили из Равних Гомила у град, и моја фасцинација крововима града виђеним са Баљачких страна не престаје ни данас.
И данас једнако видим тај призор мегaлополиса, у чијем средишту су Мерћепови млини, који из птичје перспективе личе на огромни свемирски брод. А баш у тој згради, грађеној по узору на Бечку оперу, смјештена је дворана са дубоком позорницом, и јамом за оркестар, на којој би Билећи позавидјеле редом метрополе диљем свијета.
Кад сам први пут ишао у Билећу, припремили су ме за сусрет са радио апаратом, и благовремено ме упозорили да не завирујем у њ, јер они који говоре из радија нису живи људи. Та упозорења, дабоме, била су узалудна – кришом сам буљио у радио, и данас ми се чини да сам кроз оно замрачено стакло видио мноштво људи који пјевају, причају приче и рецитују. Ту је била и публика, као ово сада, и овдје. И ниње, и присно. А на том радију била је положена једна танка књижица приповиједака Светозара Ћоровића.
Давно, давно прије него што је Билећа пала, Светозар Ћоровић је описао све вас, све нас, појединачно, свакога је он затекао на мјесту или на немјесту, и ставио свој списатељски печат на наша лица, тако да се више нико не може сакрити – он је први описао нашу варош, сваку варош, сваку касабу, сваку радост, сваку жалост, он је препознао тајну коју чувамо у срцима, коју нипошто не бисмо одали, сваку рану коју носимо на души, свако осјећање кривице. Ћоровић је тако пажљиво ушетао у свијет, као посматрач који нетремице гледа на обје стране, и сад, ми преписујемо та његова зрења – књижевност је линија, ланац који се сам надовезује, и надограђује, и наставља, и свака алка је за себе нови систем, књижевност је увијек једна, разликује је само значењска промјена ријечи.
Ћоровић је утиснуо свој печат и у све будуће текстове, можемо говорити о колективном ауторству кад је ријеч о великим писцима, јер што пропусти мали Радојица дочекује Дели Радивоје, што је пропустио Ћоровић, није пропустио Самоковлија, а што је пропустио он, сачекао је Андрић, а што је пропустио Андрић, сачекао је Ћопић, а што је Ћопић пропустио и није стигао, ту се нашао Момо Капор… Хоћу рећи да Ћоровићу дугујемо одиста много и да тај дуг враћамо у границама својих моћи, али важно је да имамо свијест о том да смо дужни, и да смо дужни да вратимо. Ћоровић је исписао онај основни тон, који се распрскава, зато je част бити негдје на периферији тог великог праска језика који је у Херцеговини започео и који ће у Херцеговини и трајати до краја вијека и свијета, како је и писано.
Ћоровић то је босанско-херцеговачка касаба, то је је реализам, али као да је то и магијски реализам прије магијског реализма, нас се тадашња стварност доима као фантастика, и та проза се чини тако складном везом реалности и фантастике. Ћоровић је препознао чаролију једног свијета у нестајању, свијета чије остатке данас можемо гдје-гдје још да препознамо и пронађемо. Ћоровић се са удивљењем обраћа свом свијету самосвјестан, као и сваки умјетник кад му се посрећи да се домогне праве грађе.
Памтим како плачемо слушајући причу о дјечаку који за Богојављење чека поноћ, да пожели да му мајка оздрави, и одиста она је у сну оздравила, али кад се дјечак пробудио већ је била умрла. Свако од нас сања свој сан, а шта је на ствари, дознаће кад се пробуди.
Ћоровић је једном за свагда описао српску и муслиманску касабу, описао је психологију касабе, и та матрица све до данас служи за поуздано присјећање на живот какав је био. Није ли та матрица заправо, опис Билеће из моје младости. То је иста прича, иста касаба, исти ликови, јасно се види да се циклично понављају судбине, и личности, и карактери који су једнако изображени у нашем сјећању, и у сликама и описима, и сви они јунаци, сви ориђинали, живи су, ми их памтимо, али и сад их сријећемо на овој улици, у овом граду, у овој вароши.
Али Билећа јe била више од касабе, имала је повјерење у то да може бити што бити не може. И било је што бити не може! Било је и кад је Билећа пала, а имала је и такву психологију, и у миру, и у рату, има и данас, Билек, како су Швабе звале овај град, у ком су вјешали народне прваке испред цркве, а народ је био приморан да посматра вјешање. А нарочито се водило рачуна да не изостану дјеца.
Причаоци би увијек сву пажњу усмјерили на оне којима причају, и ако би ко рекао: Скрати, није требало двапут да се каже. Прозни писци су у невољи, јер кад пишу нема ко да им каже: Скрати. То је главни проблем жанра. Зато морају да прилагоде ухо, и да чују онај унутрашњи глас: Скрати, скрати… Писац је истовремено и читалац, причалац је и слушалац, та радња је двосмјерна… Касније, кад сам причао приче, бринуо сам да ко не каже: Скрати, и ја сам се тек једва усудио да објавим прве приповијетке…
Зато, на крају, захваљујем члановима Жирија и организаторима, имајући на уму ријечи из Књиге проповједникове: све је таштина над таштинама, тако да је ово још једна прилика која захтијева нарочити опрез, и будност… Сад ти знадни… тим ријечима завршавају све приче, па и ова.
Хвала свима за све!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: