Причар под багремом

(Милија Пајковић: „Мирис багремовог цвијета“, ИГП „Пегаз“ – Бијело Поље, 2024. год. 182 стр.)

Добро је, на ползу писања и причања, што се Милији Пајковићу пројављују (а како – виле ће га знати) непресушне галерије догађаја и ликова из неких прошлих, али и овдашњих времена – које аутор, са пером искусног приповједача, урамљује у своја зналачка казивања. Његови ликови, обавијени мирисима багремовог цвијета, наново оживљавају некада туробне, а некада „чипкасте“ и „враголасте“ дане, који су омеђени Милијиним питким и читким наративним жуборењем… Токовима кроз вријеме…
Каткада, његови јунаци као да ће да се отргну и из саме приче – да зборе и наше радости и туге, а каткада и сама прича успори своје јунаке – да нас натјера да застанемо. Да заћутимо…
Изаткане у најсунчанијем кутку срца, ове приче исијавају својом искреношћу и жељом да сачувамо добрину у себи. Сазнаћемо у најновијем Пајковићевом јаву како се запослио Димитрије Зелетић, за скаску о Ивану и Авигејл, за Келину колијевку, за дијамант на зубу Клаудије Кардинале, за кожни мантил Миљуке Рукељића, за старе београдске биоскопе, сазнаћемо и како су се приказивали први филмови у Андријевици…
Ослушкујући живот и осврћући се на проживљено, Пајковићев доказани списатељски дар, из књиге у књигу, плијени својом једноставношћу – зато је и најједноставније, можда и понајбоље, да ово скромно слово и приведем крају са завршном реченицом књиге „Мирис багремовог цвијета“, која ће, засигурно, имати своје читаоце и своје трајање:
„Јер живот је само круг, круг који нема путању од тачке а до тачке б, него само једну једину у којој је све одавно сажето и заокружено, јер живот је у ствари и балон, а ако га не испуните онако како треба и оним чиме и треба, без обзира на то да ли сте имали тушта и тма дјеце или нијесте имали и једно, без обзира јесте ли били богати или сиромашни, познати или непознати, кад одједном распукне из њега ће изаћи само – НИШТА“….

Велимир Ралевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: