Црногорци

Пише: Драгутин Дашо Дурутовић

Како ријеч из наслова звучи гордо! Многи су писали о Црногорцима, дивили се малом јуначком племену које се након распада средњовјековног српског царства збило у ово камење да одбрани крст часни и дивну слободу. Чак се и велики Наполеон Бонапарта дивио тој малој, али одважној групи која му није дала да се попне из Котора на Његуше.

„Пас свакоји своје бреме носи“, ријечи су Петра II Петровића, митрополита црногорског. Много је тога он изговорио, испјевао, написао, али за неке који данас насељавау тај исти камен очигледно узалуд. Када би сада могао да види, а  можда и види Цетиње и да чује да Црногорци или они који себе тако називају запречавају митрополиту пут до манастира и до службе Божије, замислите само како би се са оним свјојим светим рукама ухватио за ону паметну главу и вјероватно закукао као низ пута кроз свој кратки, али богати животни пут.

Митрополит Петар II је одавно у царству небеском, али ми који сада привремено настањујемо ову земљу, шта је са нама? Да ли смо толико безумни да ово радимо себи и свима око себе? Питам се шта се десило са Црногорцима, са свима нама у Црној Гори, да смо толико подiјељени,замрзнути, подвојени, очигледно непомирљиво. Због кога и због чега? Који су узроци, шта су мотиви да брат на брата гледа као на крвника? Одговор на ово питање се може дати, али захтiјева озбиљну студију и многа откуцана слова. Мало је моје перо и ови редови да све то стане у њима.

Да ми је неко некада испричао као сан да ће они који себе називају Црногорцима, а нису то у духу у вјери, у понашању у наслеђу својих предака бранити и запречавати улаз у Цетиње митрополиту црногорском мислио бих да је то само кошмар. Очигледно живимо тај кошмар. За мене лично нема рационалног објашњења тога чина. То је потпуно безумље. Формално – правно вјерске заједнице су одвојене од државе, саме уређују своје односе и држава се не мијеша у то. До скоро, када се држава, односно бивша власт грубо умијешала у православну цркву у Црној Гори и покушала да отима вјерске објекте и да се преко своје формално љевичарске партије мијеша у изборе вјерских поглавара, и вјеровали или не  – да оснива неку своју цркву.

Шта год неко желио, мислио или хтио, какви год су му мотиви, мора знати да једна држава не мора по сваку цијену имати све да би била држава . Постоје бројне снажне државе са одређеним степеном суверености које им дозвољава нови свјетски поредак, које имају све атрибуте државе, али немају свој језик, нацију, цркву или неку другу националну вјерску заједницу. Који је мотив да се на силу ствара нешто што не иде, што је немогуће, што није утемељено у вјери, историји, предању светих отаца и Светом писму. Па не може , једноставно не може. Они који запречавају путеве не знају ни молитву Господњу Оче наш!Не знају ни симбол вјере, ни једно слово катихизиса, никада нису ушлу у манастир, некрштени, неисповијеђени, непричешћени. Питаће ме неко како знам да је тако. Да је другачије не би то радили, знали би шта може, а шта не.

Чији је цетињски манастир, ко је основао Цетиње, чије је Цетиње, чија је Црна Гора? У праву је власник неке ствари – онај који је направи, купи, наслиједи или на неки други законом предвиђен начин добије као своју.

Од невоље и због најезде Турака Иван Црнојевић господар Зете се сели на Обод, а након тога у једну долину неприступачну гдје гради манастир посвећен Рождеству Пресвете Богородице, крајем XV вијека непосредно пред пад Зете под турску власт. Дакле, манастир је саградио Иван Црнојевић, а тиме је кроз манастир основао и Цетиње, не као утврђени град, јер то никада није ни био. Цетиње је било манастирско и Цетиње је манастир. Није то нека утврђена Троја неосвојива турској империји. Тај први манастир је спаљен и срушен у турском освајању те долине, налазио се сада на мјесту гдје је касније подигнута црква на Ћипуру, педесет метара од садашњег манастира. Тај манастир је какo тада тако и сада на истом мјестu и на исти начин се служи у њему како за вријеме Ивана Црнојевића тако и данас.

Сви митрополити црногорски служе исту литургију и помињу исте светитеље од тада до данас. Манастир и митрополити су били на удару и раније, што Турака што нашег незнавеног народа, о томе су писали и Петар I и Петар II Петровић. Ово што се данас тамо дешава је тешко, али ипак могуће објaснити.

Вјеровали или не – хиљаду година историје је дијелом успјела да оштети некаква скупштина далеко од Цетиња 1943. у Јајцу, гдје једна сатанска и богоборачка партија под вођством аустроугарског каплара ствара нешто што никада није било и уноси раздор међу рођеном браћом. Држава каква год да је, колика год да је категорија је историјске природе и настаје у одређеном периоду развитка друштва. Државу стварају људи, одређена скупина, интересна национална, вјерска, дакле не ствара држава нацију и вјеру, већ обратно.

Нација и вјера су старије од државе, народ ствара државу, а не држава народ. Стога није нужно да свака држава има свој народ, своју цркву, свој језик, те остале садржаје. Црква је старија и превазилази државне и националне границе. Једна црква има јурисдикцију над више држава или народа. Нашу државу нису створили разбојници или гусари, нашу државу су створили богоугодни људи цареви – светитељи, па су као такви прво стварали и градили вјеру и манастире, на чијим темељима се касније формирала држава, тек у XIX вијеку.  Иван Црнојевић је био господар средњовјековне Зете, па тада житељи Зете нису били национални Зећани, или раније Дукљани, па онда Црногорци. Све је то један народ исти на овом простору, те не одређује име државе нацију. Сваки култ је опасан, посебно овај модерни гдје се држава ставља изнад свега. Која држава ?Шта је држава, формални ферман и застава на Ист Риверу, са којом управаљају стране амбасаде. Држава смо сви ми који живмо у њој, јер бeз нас нема ни државе. Стављање државе на неки посебан трон и падање у транс је идеопоклонство коме нема равног. Некима је држава потребна да би сачували своје неосновано стечено богатство. Имају лукративни мотив. Такви су и иницирали барикаде. Да направе хаос, да у том хаосу опет прoфитирају, користећи незнавену сиротињу коју су својим дјелањем довели у економско и духовно безнађе.

Шта вас брига ко је митрополит и кад и гдје ће бити устоличен када сте атеисти, комунисти, социјалисти. Када сте некрштени, када не припадате православној цркви. Шта ће вам то? Који су вам мотиви? У оној малоj групи у тој структурi су различити мотиви.  Незнање које ствара злу намјеру, лукративни мотив инспиратора нереда и хаоса и мањински национални и вјерски корпус коме је мотив растурање православља по сваку цијену!

Својевремено када је у Бару постављан Арцибискуп Барски и Примас српски као бискуп-епсикоп Римокатоличке цркве господин Зеф Гаши, етнички Албанац или Имам господим Милаими, нико, али баш нико од православног народа се у то није мiјешао. Нити треба да се мијеша. То је ствар Римоктоличке цркве, односно Исламске заједнице. Поставља се питање зашто су припадници Римокатоличке цркве из Бара и припадници исламске вјероисповјети били листом на Цетињу да постављају барикаде и протeствују против устоличења митрополита црногорског. Је ли то поштено, је ли то у реду? Шта се мијешају у такве ствари? Чак ни неко ко није првавославан по крштењу нема право да се мијеша у црквена питања.

Сваки протест је могућ, дозвољен у границама закона и у границама поштовања права других људи. Ставите прст на чело – протествујеш против устоличења митрополита црногорског у Цетињском манастиру. Прво шта те брига за црквена питања.  Друго, гдје треба да се устоличи митрополит? Гдје?  у Кумровцу можда…

Да ли неко иоле разуман може да схвати ово? Ако је политички скуп, протест, свако има право, али протествујеш против устоличења изабраног митрополита који се вјековима ту устоличава и још запријечујеш пут вјерским поглаварима, уз употребу силе и ватреног оружја. Насрћеш на полицију. То је кривично дјело тероризма! Школски примјер без дилеме.

Мотиви оних који су то урадили су различити. Инспиратори свега су хтјели државни удар, да на противуставан начин оборе власт и направе хаос у земљи. Њима је мотив очување позиција и нелегално стечених привилегија и богатства управо на рачун заведеног и назнавеног народа који су претходно брутално опљачкали. Можда је најгора економска ситуација у Црној Гори баш на Цетињу. Заведена маса која нема сазнања о суштини и духу православне вјере и цркве, некрштени народ, атеисти и комунисти су лако заводљиви и лако је са таквима манипулисати.

Нема никакве цркве Србије, не постоји и неће је ни бити. Постоји Српска православна црква која има јурисдикцију и ван Србије. Србија је само дио јурусдикције СПЦ. Митрополија Црногорско  – приморска је саставни и неодвојиви дио СПЦ. Митрополија је најважнија митрополија и стуб СПЦ. Иста она епископија коју је основао Свети Сава на превлаци која има свој континуитет вјековима. Она је у бити српска и изворно српска, нема то везе са Србијом, већ је у суштини српска и православна. Матица српског народа је управо Црна Гора, а не Србија. Шта год неко мислио желио, хтио… То су аксиоматске истине, историјске чињенице. Та јурисдикција и та митрополија није сметала никоме до комунистима, посебно овим неокомунистима који су само на папиру комунисти, а у суштини су капиталисти са огромним богатством и привилегијама неосновано стеченим.

Није нужно да држава има нацију, цркву, језик… Аргентина је држава призната и позната, па Бразил… Немају свој језик већ шпански и португалски, као и многе друге. Црна Гора је држава и то нико не доводи у питање. Аустрија је много јача и познатија од нас па нема свој језик, говоре њемачки, у Швајцарској њемачки, италијански , француски, већ Белгија нема свој језик и нацију, Фламанци и Валонци, језик холандски и француски. Не може свако племе имати свој језик и цркву. Не постоји ни херцеговачки језик, иако имају посебан нагласак и ријечи, ни далматиснки, ни славонски, ни шумадијски, ни васојевићки…

Језик је један исти са разликама од куће до куће од племена  до племена као свуда у свијету. Да ли смо толико ограничени?  Није нужно ни по хришћанским правилима да свака нација народ или држава има своју цркву. Црква је шира од народа, државе постају и нестају, а црква остаје вјековима. Многи су је нападали од великог и јаког Рима до данас, па су изгубили битку. На крају шта рећи? Помирење у Црној Гори – немогуће под овим условима. Макар за сада. Треба едукација, треба читати, образовати се, питати старије и паметније.

Бој се човјека једне књиге. Није ово мој став другари моји, ово је истина, и нисам је ја сачинио, него је једноставно тако. Оставите се мјерења ДНК-а. Свима нам је исти, побогу. Сви смо од истог оца и мајке, сви који живе на простору бивше СФРЈ су генетски и етнички исти народ, можете се љутити колико хоћете, али је тако. Они који заиста желе да вјерују да уђу у цркву нека дођу, нека се крсте, нека почну да стичу сазнање о хришћанској цркви, тада неће лутати и стављати барикаде епсикопима. Живјели !

П.С. У старој књизи Сима Шобајића „Црногорци“ су пописана сва презимена црногорска и брдска, а ето пажљиво прегледах ко је све био на барикадама, ниђе им имена и презимана не нађох у тој књизи. Неки нови клинци , али нису Црногрорци, грехоте!

Извор: Барски портал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: