Коње и новинаре убијају, зар не?

Пише: Емило Лабудовић

Био сам то, дакле, и ствар познајем изнутра. Био сам то прилично давно, али знате ону: једном то, довијека то. А док сам био то што сам био, прошао сам „сито и решето“ рекао би наш народ. Псовали, отимали микрофон, нагонили ми се миле мајке, пријетили батинама, клели и богорадили, али… боже мој, то се тада сматрало нормалним, јер шта је новинар до врећа за ударање? И ко је новинар, а да му се не би могло све то и још јего више. Није тада било оних који дижу глас против насиља над новинарима, било је много више оних који на њих дижу руку. А кад рука није довољна, ту су биле редовно будне „тројке“ и безболке. Знате, оне које „не боле“ или боле краће од модрица. А кад и оне нијесу могле да зауставе ријеч, онда је слиједио метак, кукавички, из потаје, мрака, а обавезно под скривеним покровитељством оних „на врху“ и браће им по шверцу и криминалу.

И што је онај којем се не допадају новинар и његова питања на вишој степеници, то је новинар у његовим очима ситнији, безвреднији и душу дао да се у њега и на његову главу истресе све нагомилано ђубре фрустрација које муче онога „који на брду ак и мало стоји“! А још ако је жртва жена, е ту се јуначина покаже у пуном сјају свога мрака.

Новинари, без обзира јесу ли жене или мушкарци, су, што би се рекло овим одомаћеним квазиговором, „по дифолту“, жртве и мете своје професије. Јер, ко на истини ради и трага за њом, она му се, прије или касније, обије о главу. И то за мале паре. Јер, истина је мач са двије оштрице, од којих је једна тупа и чији рез боли до вриштања. А поборника те тупе стране мача је у друштву, огрезлом у лажима, као што је, не пиши ми ово, Боже, у гријех, ово наше, има довољно да се ни један новинар не може осјећати сигурним.
Кад кажем „новинар“ мислим заиста на новинаре, јер и њих има свакаквих. Неписмених, полуписмених, увлакача, пожмирепа, туђих гласноговорника, ловаца на змајеве и фатаморгане, итд, итд. Прави се новинари, ипак, лако препознају, а један од упечатљивих знакова препознавања је управо тај што су мета без заштите. Што су бољи, истинитији и аналитичнији, количина пљувања, псовања, батина… све је већа и жешћа. Све до метка из потаје.

Госпођицу или госпођу Јованчевић не познајем лично, али, ако могу да изнесем суд заснован на искуству „изнутра“, рекао бих да је добар и перспективан новинар. Намјерно то кажем у мушком роду, да бих њену лијепу физичку спољашност оставио у други план. Ни господина Јакова не познајем лично, али ми је донедавно одаво човјека господских манира. А још предсједник свих нас, па и госпође/госпођице Јованчевић. И било је за очекивати, било је нормално, било је морално, било је људски, било је мушки, било је грађански, било је чак и по закону, да се новинарка, као и сви остали, пред председником осјете сигурним, заштићеним и, изнад свега, поштованим. Без обзира на питања која постављају, лична, наручена, дошапнута… Јер, проблем никад није у питању, већ у одговору. Али… предсједник свих нас, па и госпође/госпођице Јованчевић, се заборавио, скинуо маску а навукао боксерске рукавице. Јер… новинар је, чудна ми чуда, кљусе на којем се може јахати и шибати до изнемоглости.

Госпођо/госпођице Јованчевић, знам „изнутра“ како Вам је било, али главу горе. Предсједник свих нас, па и Ваш, није пљунуо на Вас, пљунуо је на себе. А за то му новинари, Ви поготово, нијесу криви.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: