ИН4С

ИН4С портал

Шарени камен

1 min read

Пише: Милија Пајковић

За Шарени камен сам чуо поодавно, обилазећи Горња села, пролазећи кроз тада бројне катуне, али и од оних житеља тог краја који су се доцније населили у беранској долини. А Горња Села су, у ствари, заједнички назив за неколико старих и, уистину, живописних насеља, раширених по падинама Бјеласице, на не много великој удаљености од Берана, а то су: Лубнице, Праћевац, Вуча, Заград, Главаца, Курикуће, Бастахе и Кржуље ( засебни дио Праћевца, на лијевој обали Бистрице). Многи житељи ових села вољели су да казују о таквим налазима, али и о разним привиђењима и осталим чудноватим збивањима, поткада пустајући и машти на вољу, а највише током зимских сједељки, размјештени око пећи бубњаре или огњишта.

Шарени камен је споменуо, онако узгред, у детаљном опису атара Лубница и Ђорђије Ојданић у својој књизи ,, ( Не) познате Лубнице“.

Прича о Шареном камену у почетку ми је личила на то да се, ипак, ради о најобичнијим чобанским знацима, шврљотинама и шарама које често преваре неискусног и невјештог истраживача, па, богами, понекада и оне друге, а с обзиром на то да је раније било доста стада, пуних катуна, на брдима и планинама изнад Берана, па према томе и чобана и чобаница. Они су знали да онако од доконлука урежу понешто на површине стијена или камења које би одабрали, па сам, ето, посјету том камену оставио за касније, посветивши се другим налазима раштрканим по нашим пространствима.

Међутим, у скоријим разговорима са неким од мјештана тих села, схватио сам да је крајње вријеме да и пронађем Шарени камен и увјерим се једном за свагда шта је, у ствари, посриједи.

А посриједи је, у то нема никакве сумње, веома значајан налаз. Иначе, ово је и први прави приказ Шареног камена, са фотографијама и то због њега самог.

Пут до камена није био нимало лак – пронашао сам га из другог покушаја, захваљујући унеколико и телефонском навођењу Лубничанина Драгана Ојданића, који годинама издиже на Јеловицу.

Разлог за обилазак камена, поред мојег тог археолошког занимања, био је и тај што сам се одлучио да га прикажем уз Шудиковски квадар и Избинске знаке у мојем документарном филму о Беранама.

За први поход сам се одлучио кад су владале највеће врућине и спарине, због разних разлога. Са мном су кренули мој друг, иначе, сниматељ и монтажер наших документарних филмова, заљубљеник у бициклизам, а уз то и берански зет, Дејан Мутавџић и његов син, малецки Душан. Међутим, попели смо се ипак нешто височије и промашили камен за веома мало и то и при успону и при спусту, јер је стаза била неуочљива и зарасла у траву. Уз то тај дио планине одавно више нико и не коси.

Кроз неколико дана, сада смо само нас двојица, опет под истим временским условима, започели напорно пењање уз на неким мјестима клизаве травнате стрмине, кроз нешто мало шумског честара и овог пута смо били успјешни – пронашли смо Шарени камен, посађен насред ливаде, на 1680 метара надморске висине.

Усхићењу оним што смо видјели није било краја. Тако је то кад схватите да сте наишли на нешто што је још значајније и другачије од оног што вам је приказано кроз причу или описе.

Сигуран сам да је Шарени камен на једној од височијих падина прелијепе Јеловице, иначе, саставног дијела Бјеласице, из исконских времена, неслућене старости и оно што га разликује од осталих сличних налаза јесте то да на његовим странама нијесу само уклесани знаци, фигуре и нешто налик шкољкама, него да је громада вајана, што је изузетна ријеткост. Вјешти преисторијски ,,вајар“ је извајао и тако савршено углачао камен, отприлике дужине око два, а ширине отприлике метар, да гледан из правца запада личи на фигурину човјека, а посматрано из правца истока или нешто искоса са југа, очевидно је да је у питању представљање неке животиње, налик на наше виђење змаја или аждаје.

Шарени камен је црвенкасте боје, посут бијелим пјегама, а знатно више о његовом саставу сазнали би да је међу нама мој почивши рођак Веско, стручњак за камење, дипломирани инжењер геологије, који је представио јавности ,,верде берано“, ,,зелени беранац“, вулканит управо са тог подручја. Овако, по ономе што сам научио током својих истраживања, ради се можда о хематиту, којег сам пронашао и у сјеверозападном дијелу Лушца недалеко од Берана и на неким другим мјестима. Шарени камен се у потпуности разликује од камења и стијена у ближем, а и нешто ширем окружењу. Питање које се због тога намеће само по себи, као и у многим сличним случајевима, јесте – одакле он ту и то на таквој висини?

Иначе, камен хематита је непрозиран и густ, међутим, ипак није толико јак на Мосовој скали – свега пет. Да ли је могуће да су ти стари становници нашег крајолика знали и за његова својства, па су га и управо због тога и обрадили. Он смирује, помаже у обнови коже, али и благотворан је за лијечење рана и посјекотина, а тога је у то вријеме било и премного. Могуће и да је коришћен у магијске сврхе.

Присјетио сам се да сам прије више година туда неколико пута пролазио и то на бициклу – најприје од Рупског језера ( Пешића), кроз праву Седлачку прашуму, а затим од Зекове главе према Јеловици, али и пјешице.

Наравно, а и ништа ново – генерације Горњосељана, којима и припадају ти дивни пропланци, а, вјероватно и неко са стране, копали су, а могуће и помјерали некако Шарени камен, упркос његовој тежини, не би ли пронашли испод њега закопано злато и благо. То раде и у новије вријеме, користећи најсавременије детекторе за метал, не губећи наду да ће се напречац и преко ноћи обогатити. Међутим, испод и око камена засигурно нема ништа, ето, могуће је да се нађе зарђала чаура од метка из рата или из лова, односно криволова, јер је тога и понајвише. Неко је од тих трагача одвалио комад са ,,крила“ Шареног камена и однио га или бацио нешто даље, јер га никако нијесам могао пронаћи. Сви ти копачи и трагачи, махом необразовани и не знају да је, у ствари злато и благо сами Шарени камен!

Ипак, страх да је камен и чудотворан, некако нечим и заштићен, да ако га дирате и скрнавите можете допасти и неке невоље, утиче на то да су се многи и охладили од похода према њему те врсте, али и због прича да испод и око њега нема ништа сем земље, цвијећа и љековитих травки.

Колика је жеља да се пронађе благо из легенди и бајки доказ је одваљена цијела горња плоча овећег камена-громаде, као да је посјечена, који се налази удаљен од Шареног камена једно педесетак метара, такође усамљен, али и видан и то издалека.

Ето тако су се, између осталог, уништавали и уништавају остаци наше културне баштине, трагови нашег исконског битисања на овим просторима, које досеже у тајновиту и изузетно далеку прошлост, много прије него ли су нас по нечијем налогу смјестили у извикани седми вијек.

Шарени камен, Шарена плоча, Шудиковски квадар, Лужачке ости, Лужачко камено и метално оруђе, Избински знаци, Беранкрш, Кременштица, Тумбарица, бучичко-виницка Градина, будимљански Градац, Бријест, Миса, Мостиште, Батуни, Јерињин град, дио Међе Вука Манитога, Бихор град, заградска Градина, Јаштак, Беранска пирамида, Градац у клисури Бистрице, на бањевачкој страни, бјеласичке гомиле, Бистричка плоча, остаци зидина на размеђи Црног Врха и Кржуља, Братоњин врх, остаци насеља на Расови, у Лушцу и у Доцу, уништене гомиле на Рудешу и Лисијевом пољу, Ољино брдо изнад Лубница, зидине у Суводолу, на Шишци, на Соколу, на Шоговцу изнад Праћевца и остали налази из беранског прекрасног краја, као и они други, а бројни, разасути по простору цијеле Црне Горе, уз разгранате, али и зарасле у коров стазе и путеве, свједоци су да смо одувијек на овим просторима и да смо се одатле расељавали којекуде и опет њима враћали.

Фотографије: Дејан Мутавџић и Милија Пајковић

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Шарени камен

  1. Примјер како треба писати и како се треба бавити науком и истраживањем. Џабе титуле доктора наука кад немају везе и кад пишу и говоре како им се нареди . Истрајте Пајковићу, моје дивљење. Свака вам част.

  2. Neumorni Pajković. Hrabar do krajnjih granica, a sve o svom trošku obilazi a Crna Gora ne umije da prepozna njegove izuzetne vrijednosti i neće. Zato nam razne neznalice proturaju razne neistine i nanose štetu našem narodu i našoj istoriji. Svaka Vam čast gospodine Pajkoviću. Dobro je da ovaj portal daje prostor ovakvim briljantim umovima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *