Русија и Кина против НАТО-а

Пише: Игор Дамјановић

Антагонизми око Северног пола доводе и до оружаних тензија, пре неколико дана је над Аљаском амерички ловац Ф-16 пресрео руског Су-35

Москва – Канада покушава да формира коалицију држава са циљем да се „супротставе осовини Русије и Кине на Арктику”. Поред Данске и Норвешке, у коалицију су укључене Финска и Шведска, које не учествују у деоби Арктика, али Северноморски пут пролази кроз њихове територијалне воде. За сада у овој коалицији не помињу се Сједињене Државе. Ипак, нема никакве сумње, имајући у виду да су све поменуте земље старе и новопечене чланице НАТО-а, да су Американци ово аминовали, ако не и сами инспирисали. У јулу је објављено да је Канада, заједно са САД и Финском, иницирала стварање заједничког конзорцијума с циљем изградње ледоломаца.

Антагонизми великих сила око Северног пола доводе и до оружаних тензија. Пре неколико дана је над Аљаском амерички ловац Ф-16 пресрео руског Су-35. Инцидент је окончан без већих последица, а на директан бој ова два авиона чекаће се по свој прилици нека драматична ситуација на небу Украјине. Крајем јула у зони америчке ПВО над Аљаском нашла су се четири стратешка бомбардера, два руска Ту-95 и два кинеска ксиан Х-6, модернизована копија совјетског Ту-16 за кога су Кинези педесетих година прошлог века купили лиценцу. У њихово пресретање, поред америчке, била је укључена и канадска авијација. Тензије на Арткику сигурно неће довести до трећег светског рата, без обзира на то што поред Русије тамо САД и Норвешка граде војне базе. Међутим, у овај регион се лако може пренети сукоб из Украјине, уколико се у њега укључи НАТО или, рецимо, неко са Тајвана у случају шире конфронтације.

Било каква борбена дејства на Арктику, имајући у виду крхкост и рањивост тамошњег екосистема, имала би несагледиве последице по целу планету. Да се политичка напетост из Украјине преноси и на овај регион најбоље илуструје прошлогодишњи потпуни прекид сарадње у области екологије арктичких чланица НАТО-а са Русијом.

Потребе светског становништва за новим ресурсима константно расту. Последњих година потрага креће се ка Северном полу и све отвореније се говори се о почетку његове колонизације. Поред ризика од нових антагонизама великих сила, који су пратили и колонизацију Новог света, експлоатација ресурса Арктика носи са собом и друге изазове, пре свега у вези са екологијом.
Процене из САД говоре да се у региону Арктика налази око 22 одсто светских резерви нафте и природног гаса, од чега је чак 17 процената у залеђеним пространствима Северног леденог океана, а само пет одсто на територији држава које се налазе унутар поларног круга. По паритетима успостављеним у међународном праву мора, Русији припада око половине воденог пространства Арктика, док остатак деле Канада, Данска (на основу суверенитета над Гренландом), САД и Норвешка.

Нафта коју Русија пласира свету великим делом се црпи из пространстава иза поларног круга, оних делова територије над којима је њен суверенитет неспоран. Регион Арктика је и значајан извор руда боксита и гвожђа. Овде се копају и дијаманти, као и ретки метали попут никла и паладијума. Највећа арктичка налазишта дијаманата налазе се такође у Русији, у региону Јакутије, док је већина светских резерви никла и паладијума под контролом руског концерна „Норникељ”.

На територији Руске Федерације смештене око поларног круга живи око 2,5 милиона људи. Тамо су и градови Мурманск, Архангелск, Нориљск и Северодвинск са популацијом већом од 150.000 становника. Руси су у последњих неколико година формирали специјалну арткичку бригаду и изградили најмање три стратешки важне војне базе у региону, где су између осталог смештени и ПВО системи, авијација и делови Северне флоте. Стога, нећемо претерати ако кажемо да Русија искуством, људским ресурсима, инфраструктурно и војно најспремнија улази у процес колонизације Арктика, то јест ширења свог суверенитета на до пре тридесетак година недоступна залеђена мора и пределе. Пре само 157 година руски цар Александар Други продао је Сједињеним Државама Аљаску. Недуго касније на Аљасци ће бити откривено злато и друга природна богатства попут, рецимо, нафте. Почетком деведесетих година прошлог века Американци су са Аљаске извлачили чак два милиона барела нафте дневно.

Поред природних ресурса, кроз регион Арктика пролази и најкраћи пловни пут, па је због тога посебно важан за Русију. Далеке 1959. године СССР је поринуо први ледоломац на нуклеарни погон. До данас ниједна друга земља није произвела ништа слично. За разлику од неких других „светских чуда”, чија производња стаје након краха комунистичке империје, са атомским ледоломцима ситуација је другачија. Тренутно је активно осам пловила. До краја 2024. флоту би требало да појача и ледоломац „Чукотка”, док се у наредних шест година очекују још три нова атомска брода. Доминантна контрола над коридором Северноморског пута , поред стратешког значаја у будућности, Русији може донети и значајне финансијске приходе попут наплате услуга како њених лука и атомских ледоломаца, тако и навигације.

Занимљиво је да је Северноморски пут чак 9.000 километара краћи од алтернативне маршруте која пролази кроз Суецки канал дуге 23.000 километара. Поред тога, кретање алтернативном маршрутом носи ризик од застоја због хаварија и других испада унутар Суецког канала, чега нема на Северноморском путу. Ово је један од два кључна разлога зашто у арктички регион полако улази и једна велика сила чија територија не допире до Северноледеног океана. Реч је о НР Кини, која поред смањења трошкова транспорта своје робе до Европе, на Арктику има интерес и да инвестира у руска налазишта нафте, руда и минерала. Дакле, реални интереси и тренутне напетости у међународним односима и овде зближавају Русију и Кину.

Политика 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: