Анализа „пораза“ фудбалске репрезентације

пише: Драган Копривица

Ако имало објективно сагледамо тих 0:1 у Турској, доћи ћемо до закључака које сви знамо, али које, као и много тога другога, намјерно превиђамо у жељи да сваком очитамо лекцију уз нама својствен подсмијех, па и фудбалерима нашег државног тима.
Као прво, имајући у виду цјелокупан развој спорта, морамо рећи да и језик бројки открива много тога. Тако су се на стадиону у турском Самсуну сусреле гостујућа репрезентација Црне Горе, државе са око 630 хиљада становника, и Турске, која има „свега“ преко 85 милиона грађана.
Притом не заборавимо да сама Анкара има око шест милиона становника, па, без намјере да било ког дезавуишемо, рецимо да Црна Гора има становника колико и неки већи кварт главног града Турске.
Јасно је и која машинерија данас стоји иза сваког, посебно врхунског спорта, а фудбал то јесте у свјетским размјерама. Па можемо замислити колико финансијских средстава стоји иза државне репрезентације једне мале, презадужене државе као што је Црна Гора, или једне мегадржаве као што је пребогата Турска. Притом наш фудбал у цјелини има свега неколике десетине тимова, а Турска на стотине у свим ранговима.
Из свега наведеног, објективно гледано, на стадиону у Самсуну се одигравала битка између Црне Горе и Турске, између Давида и Голијата.

А резултат, минимални пораз наше репрезентације на страном терену у Турској, од свега 0 – 1, реално гледано, заслужује похвалу.
Посебно што је Турска била и најпријатније изненађење минулог Европског првенства у фудбалу кад се пласирала међу чак осам најбољих, и тек изгубила од Холандије у четвртфиналу.
Дакле, мушки пораз од свега једног гола разлике на страном терену од једне државне и фудбалске мегасиле каква је Турска, може бити окарактерисан једино као успјех, и спортски, а и на менталном плану, јер је доласком Роберта Просинечког на чело репрезентације очигледно много тога додатно урађено, а овог пута и доказано у Турској. Свакако, заслуге Дејана Савићевића су и у томе велике, при чему не треба превиђати нашу позицију међу народима и државама, да смо по величини, његошевским рјечником речено, „једна сламка међу вихорове“, али смо, рјечником Живка Николића, ипак: „чудо невиђено“.
Јесте да наше репрезентације, посебно, на примјер, у ватерполу, постижу бриљантне резултате на свјетској спортској сцени, читајући лекције и много вишима од себе, али треба објективно гледати на величину наше мале земље, чији резултати бивају и невјероватни, уз све не баш повољне факте и аргументе.
Управо стога пораз Црне Горе у Турској више је пораз саме Турске, која није успјела декласирати малу фудбалску нацију у потпуно равноправној игри, него се све завршило тим минималним поразом, свега једним голом разлике, и умало неријешеним резултатом.
И треба поновити да присуство Просинечког на клупи очито много значи за нашу цјелокупну репрезентацију и њене увјерљивије наступе, који тек слиједе. Црна Гора је овог пута направила и више од очекиваног… Било би, свакако, најљепше да смо шампиони свијета у свим спортовима, али за тако нешто постоје и неке објективне потешкоће, јер ту смо гдје смо…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: