Проглашени Лауреати „Печата Вароши Сремскокарловачке“ за 2024: Милица Бакрач једна од награђених

Ове године по први пут, престижно признање Бранковога кола „Печат вароши сремскокарловачке“, у виду изузетне награде за укупно дело, припало је Пери Зупцу. Награда за најбоље песничке књиге на српском језику објављене између два Бранкова кола, пак, равноправно је припала Тодору Бјелкићу, Валентини Милачић, Дамиру Малешеву, Игору Мировићу, Милици Бакрач, Барбари Новаковић и Милету Лисици. Ови песници проглашени су за лауреате „Печата вароши сремскокарловачке“ у години када обележавамо два века од рођења Бранка Радичевића.

На завршној седници, 14. октобра 2024. године, ову одлуку једногласно је донео жири Бранковог кола у саставу: Ненад Грујичић (председник), Јелена Алексић и Андреј Јелић Мариоков. У најужем избору за награду „Печат вароши сремскокарловачке“ биле су и збирке поезије Богдана Џувера, Ненада Шапоње, Момчила Бакрача, Радомира Д. Митрића, Зорана Митића, Јелене Марићевић Балаћ, Драгане Лисић и Мате Уљаревића.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Перо Зубац (1945, Невесиње), живи у Новом Саду, објавио више од педесет књига поезије и преко двадесет за децу, саставио двадесетак антологија. Изузетна награда за животно дело, „Печат вароши сремскокарловачке“, припала му је поводом објављених изабраних песама у пет књига (Архив Војводине, Нови Сад, 2024), односно за укупан песнички опус. Изузетна награда Бранковог кола додељује се и због незаборавне улоге двадесетдвогодишњег Пере Зупца као оснивача награде „Печат вароши сремскокарловачке“ (1967) у новосадском студентском листу „Индекс“. Те године награда је припала осморици песника (Рајко Петров Ного, Радомир Мићуновић, Бранко Бошњак, Петко Војнић Пурчар, Тито Билопавловић – једини жив данас, Звонимир Хусић, Милорад Миленковић Шум и Карољ Јунг). Тиме је био постављен концепт ове песничке награде којом ћемо, ево, и ове године, а поводом прославе два века од рођења Бранка Радичевића, овенчати такође осам аутора. Осим тога, Перо Зубац је уредио и водио прво Бранково коло (1972), заједно са Мирославом Антићем, и тиме оставио важан иницијални траг у Сремским Карловцима, везан за Бранка Радичевића. Зубац је популаран песник чија је слава започела у Југославији шездесетих година прошлог века са култном младалачком поемом „Мостарске кише“ и траје до данашњих дана у Србији и региону. Песничка аура те књиге допире до најмлађих уметника и читалаца, и даје им веру да песнички таленат може да отвори и створи несвакидашању путању (мисију) у културном животу. Потоње веома значајне Зупчеве књиге разликовале су се од култног првенца остварујући се у новим тематско-мотивским креацијама и обликовно-формалним кључевима једне непоновљиве песничке судбине. Изузетна награда Бранковога кола – „Печат вароши сремскокарловачке“ – за укупно дело иде у руке угледном српском песнику који ће наредне године напунити осам деценија живота.

Тодор Бјелкић (Скиповац, 1946), живи у Иригу, објавио преко двадесет збирки песама за децу и неколико књига прозе за најмлађе. Награда „Печат вароши сремскокарловачке“, међутим припала му је за прву књигу поезије за тзв. одрасле „Исходишта и залазишта“ (Српска читаоница, Ириг, 2023). То је повод, а и права прилика, да ово високо признање обухвати и уважи његово богато стваралаштво за децу. Награђена књига је дуго пупољила из Бјелкићевог песничког исходишта и пристигла до гранатих годинâ које показују зрелост залазишта што не престаје да живо ствара: „Где нам је крај, где нам је кућа?/ И исходишта? Потонућа? Да ли је то сан или јава?/ Можда ми се тек причињава?“ Тодор Бјелкић је песник Срема, у знаку Бранковог дистиха: „Ао, Сремче, гујо љута,/ сваки јунак по сто пута“. Да, Бјелкић је заиста витез сремске завичајности, локалног патриотизма који се протеже до отаџбинског, до универзалног. Ту су песме животног усхита, љубави, сусрета, растанака, породичног загрљаја и одлазака, оне животне меланхолије из које ничу истините песме. И коначно, у крупном плану, то је поезија ероса и танатоса, увек са душом, ту су и рефлексивне и мисаоне, али и строфе окретне довитљивости и духовитости, песме које резативизују страх од пролазности и ништавила. Колико мајстор риме, толико и творац лакокриле, сопствене метрике у слободном стиху, песник широког животног спектра и репертоара, Тодор Бјелкић је аутор који је одавно требало да се овенча овим етаблираним сремскокарловачким ловором из Бранкових руку са рајскога Стражилова.

Валентина Милачић (1966, Равно Село), живи у Бањалуци, објавила пет књига поезије и једну стручну из области васпитања деце. Награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добија за нову збирку „Песма на жици“ (Бесједа, Бањалука, 2024). У Бранковом колу објавила две књиге (2011, 2014) и овенчана наградом „Стражилово“ (2014). Нова књига Валентине Милачић наставак је њене аутентичне поетике засноване на сублимисању песничких слика и призора, и вештом „економисању“ са „мањком“ језичког материјала. Дакле, формални нуклеус њене поезије јесу уствари минијатуре чији прасак отвара неочекиван простор за песнички говор и нагло поентирање. „Пјесме су као људи, имају или немају лице“, пева Милачићева и диљем књиге нуди амбиваленцију света као принцип, као тематски распон за певање: ватра и лед, лепо и ружно, радост и бол, божанско и људско. Ово певање засновано је на тренуцима у којима „срце лудо“ крунише добар стих што сведочи о неупитном таленту за свечану употребу матерњега језика у поезији. „У бијегу ка тишини“, склањајући се од аморалног и лажног, ауторка поезији даје улогу „еликсира“ који „капљицама спасења“ лечи, јер около „неке пјесме су ружне… оне трују и разбијају срца/ и боље да их нема“. Ова поезија поручује да без божанског надахнућа нема „славе загрљаја“ у песми и свету. Отуда у награђеној књизи Валентине Милачић обитава и крстолики поглед у коме кроз свакодневне догађаје састају се и преплићу небо и земља, време и простор.

Дамир Малешев (1966, Нови Сад), живи у родном граду, објавио две збирке песама, саставио две књиге песничких превода: корејску поезију и песме Битлса. Имао неколико самосталних и групних изложби ликовних радова. Као карловачки гимназијалац, пре четири деценије на Бранковом колу добио награду „Бранко“ за песнике средњошколце, а 1998. године у Бранковом колу, као студент филозофије, објавио свој песнички првенац. Нова, трећа по реду књига Дамира Малешева, „Право значење душе“ (Ковачи културе, Нови Сад, 2024), овенчана „Печатом вароши сремскокарловачке“, доноси, као и његове претходне збирке, зрелог песника заснованог на, поред осталог, утврђивању путева песничке традиције и заната кроз жив дијалог са Иваном В. Лалићем, са преплитањем цитата из радионице Данила Киша, Бранка Миљковића, Васка Попе и Ђорђа Балашевића, доносећи затим „хвалоспеве“ Имануелу Канту, Исаку Бабељу, али и парној локомотиви, бициклу, јесени, римама и кромањонском сликару. Ту су дабоме и посвете мајци, оцу-песнику, кћерки и сину, сроднима и пријатељима. Оплемењена и слободним и везаним стихом, награђена књига поезије Дамира Малешева одише душевним капиларима бића, животном снагом и талентом да се сабере све оно што се кроз земно трајање крунило, расипало и одржало.

Игор Мировић (1968, Крушевац), живи у Новом Саду, објавио четири књиге поезије, пета по реду – „У лавиринту“ (Лагуна, Београд, 2024) – награђена „Печатом вароши сремскокарловачке“, привукла је пажњу жирија већ по своме називу. Мировић је песник особеног животног искуства и судбине. Већ на самом почетку књиге налази се репрезентативни „покајнички“ стих: „Изабрао сам погрешан пут до средишта лавиринта“. То је стих који врхуни свешћу о залуталом бићу (заблуделом сину) кога странпутице уствари прочишћавају и бодре да не изда песничку стазу као једини словесни начин опстанка у свету где доминирају бескрупулозни интереси, лицемерје и грех. Књига „У лавиринту“ показује да песник није заборавио (изгубио) Аријаднину нит залазећи у таму лавиринта. Светлост решења указала се при повратку из тамног вилајета, уз спасоносну нит певања која је у „светлосном просејању“ постала чвршћа и јача. Читамо добре Мировићеве љубавне (еросне), родољубиве (историјске), духовне (молитвене), посветне (апотеозне) и ангажоване (критичке) песме. Подједнако успешне у слободном и везаном стиху, богате лексике и јаких слика, песме дају путоказ да песник и даље настави да негује риму и осваја песничке облике засноване на музици језика и форме. Награђена књига поседује снажан исповедни карактер са јасним печатом талената с којим је песник, нема сумње, рођен и катарзично обновљен.

Милица Бакрач (1977, Никшић), живи у родном граду, објавила десет збирки поезије, приредила четири књиге других аутора. Награда „Печат вароши сремскокарловачке“ припала јој је за књигу изабраних и нових песама „Хранитељ птица“ (прво издање – Културни центар Војводине „Милош Црњански“, Нови Сад, 2023. и друго издање – Институту за српску културу, Никшић, 2024). Овај богати избор поезије показује генезу песничког раста и сазревања Милице Бакрач која је задржала свој ауторски печат у свим књигама, пре свега у знаку одбране корена српскога бића, језика, писма, хришћанског учења и вере, „а с њима и вере у човека, али и вере у моћ песничке речи“ (З. Ђерић). Духовни орјентири српске традиције указују се већ у насловима циклуса: „Благо оном кога Његош гледа“, „Човек и жена са планине“, „Азбучник“ „Чарнојевић“ (песме о одласку), „Лазару везеница“ и „Господе, није нам хладно“. Поезија Милице Бакрач богата је музиком захваљујући негованој рими и метрици (најчешће осмерац, десетерац: симетрични и асиметрични, те дванаестерац), а све у форми катрена, сонета и сонетног венца. Посебно занатско обележје ове поезије уочавамо у доследно извезеним акростиховима у сонетима, и, што је важно истаћи, у сонетном венцу „Вијенац вијенцу“. И, док у читавој Црној Гори народ ходи у литијама, Милица Бакрач бележи у времену: „Господе није нам хладно/ у доба мразно и гладно!// Зебу нам руке и лица,/ но, ми смо ко јата птица// Чије се гнездо свија/ Код Светог Василија.“ После Ранка Јововића, награда „Печат вароши сремскокарловачке“, други пут одлази у Црну Гору, сада у сестринско крило угледне српске песникиње.

Барбара Новаковић (1986, Ријека), живи у Брчком, објавила две књиге песама, преводи на српски језик Хесеа, Рилкеа, Брехта и Кафку. Трећа по реду збирка „Најдужа молитва“ (Поетикум, Краљево, 2024) доноси јој престижну награду „Печат вароши сремскокарловачке“, најпре, за тематско-мотивски заокружену и на плану поступка уједначену књигу. То је „цела лепа“ књига љубавне поезије, тако ретка међу савременим песницима, књига која плени својом (над)земном чулношћу и истином у знаку дела цитата Леонарда Коена: „Љубав је ватра. Она сагори свакога./ Она разобличи свакога.“ Помињући песнике и њихове музе (Гете и Лота, Рилке и Лу Саломе, Кафка и Милена, Превер и Барбара), Новаковићева током књиге у исти мах успешно барата са узвишеним и тривијалним, божанским и људским. С друге стране, пак, то је поезија која у себи носи силнице урођене ијекавске матерње мелодије што би се могла, једном, расцветати у римоване дистихе и катрене, можда. Све у свему, у збиру актуелне издавачке продукције, „Печатом вароши сремскокарловачке“ награђена је књига која носи печат наглашене стваралачке потребе и храбрости једне жене-песникиње да жртвујући се за (над)љубав („међу нама никада није било ни ријечи о љубави“) незадрживо пева (о) другом, (о) мушком, (о) андрогинској синтези једнога и другога.

Миле Лисица (1986, Кључ), живи у Бањалуци, објавио седам књига песама и три збирке хаику поезије. Награда „Печат вароши сремскокарловачке“ припала му је за нову књигу „Новембар ће завршити песму“ (Графид, Бањалука, 2023). Ево још једне књиге љубавне поезије која указује на мало чудо на савременој песничкој сцени. Наиме, све Лисичине књиге су љубавне провенијенције, „за њега друга тема као и да не постоји… он као да не верује да се може пјевати о било чему другом“ (Г. Дакић). И, увек под плаштом јесени која је, иначе, као годишње доба, по старогрчкој традицији посвећена Дионису, богу бербе, вина и уживања (зима – Хефесту, богу ватре и ковача; пролеће – Хермесу, гласнику богова; лето, Аполону – богу сунца). Овом песнику песме су понајбоље тамо где се укаже хаику-призор: „ О како ми сада недостаје/ Неки једноставан дан/ Јесењи/ Да ми у костима зашуми река/ И да на њој две патке плове/ и да дуго/ Дуго причају о љубави.“ За разлику од Бранка који пева: „Никад није вито твоје тело/ Рука моја млада обавила“, Лисица каже: „Када ме љуби/ Крв ми се за земљом помеша/ Свет у мени/ И све око мене полуди.“ Два концепта доживљаја љубави, први – у платонској чежњи , други у конкретној страсти. Добро је да српска савремена поезија граби ка љубавној у добу рашчовеченом и мрачном, у времену без емпатије и радовања другоме, поред надирућих слика смрти које раскрвављују медијски екран што, у предапокалиптичној јези, може нагло да заснежи и постане лед.

***

Додељена у години прославе два века од рођења Бранка Радичевића, награда „Печат вароши сремскокарловачке“ биће свечано уручена новим лауреатима на „Пролећним Бранковим данима 2025“ у Сремским Карловцима, у најстаријој српској гимназији, где се Алексије Радичевић, потоњи Бранко, велики песник српског романтизма, школовао од 1835. до 1841. године. Бранково коло ће наредне године обележити 190. годишњицу доласка Алексија Радичевића на школовање у Карловачкој гимназији.

„Печат вароши сремскокарловачке“ траје пуних педесет седам година и спада међу најстарије и најугледније песничке награде у Србији и региону. Оно што је Вукова награда по свом концепту на укупној културној сцени, то је „Печат вароши сремскокарловачке“ на песничкој. Међу досадашњим добитницима „Печата вароши сремскокарловачке“ налазе се и преминули песници: Миодраг Павловић, Дара Секулић, Драган Колунџија, Ранко Јововић, Стеван Тонтић, Даринка Јеврић, Драгомир Брајковић, Вујица Решин Туцић, Раша Попов, Манојле Гавриловић, Крстивоје Илић, Новица Тадић, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Слободан Костић, Симон Симоновић, Драгиња Урошевић, Миљурко Вукадиновић, Ђорђе Сударски Ред, Милорад Црњанин, Јоан Флора, Милош Комадина, Љупко Рачић, Небојша Деветак, Владимир Јагличић, Зоран М. Мандић и Горан Симић, те данас живи аутори: Матија Бећковић, Ранко Рисојевић, Милош Кордић, Ранко Прерадовић, Тања Крагујевић, Раша Перић, Радомир Стојановић, Срба Игњатовић, Андреј Јелић Мариоков, Ненад Грујичић, Боро Капетановић, Ђорђо Сладоје, Драган Лакићевић, Анђелко Анушић, Миле Стојић, Слободан Тишма, Благоје Баковић, Верољуб Вукашиновић, Иван Негришорац, Ласло Блашковић, Томислав Домовић, Горан Станковић, Војислав Карановић, Драгослав Дедовић, Мирослав Алексић, Бошко Сувајџић, Јелена Алексић, Саша Радоњић, Драгица Стојановић, Емсура Хамзић, Селимир Радуловић, Гордана Ђилас, Зоран Ђерић, Саша Радојчић, Рајица Драгићевић, Душан Радак, Радивој Шајтинац, Симон Грабовац, Ото Хорват, Радмило В. Радовановић, Драгана Крагуљ, Горан Лабудовић Шарло, Недељко Бабић, Дејан Гутаљ, Мирко Вуковић, Иван Лаловић, Саша Нишавић, Јасна Миленовић, Данило Јокановић, Недељко Бабић, Милош Јанковић, Бранислав Зубовић, Жарко Димић, Душан Захаријевић, Јовица Ђурђић, Милан Ракуљ, Дајана Петровић, Андрија Радуловић, Перица Марков, Маја Белегишанин, Јулија Капорњаи, Слободан Јовић, Ненад Кебара, Слободан Ристовић, Ивана Миланков, Анђелко Заблаћански, Милена Северовић, Александра Мариловић и други.

БРАНКОВО КОЛО

Ненад Грујичић, председник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: