Црна Гора прије и послије

Пише: Емило Лабудовић

Црна Гора баштини хиљадугодишњу (знам да би неки радије казали „тисућуљетњу“) традицију; своје ратове биљежи још од Туђемила; наслања се на темеље Дукље и прогнозира јој се вјечност дужа и од планете Земље. Ове мантре, колико год била у сукобу са званичном историјом, овдашњи домобрани се држе као пијан плота, а и неки од квазиисторичара им у томе здушно помажу. Руку на срце, свако има право на своје заблуде, на ружичасте нијансе сопствене и историје свога народа, и од тога нијесу имуни широм свијета, па што би и ови „синови стијења и камења“ били изузетак.

Али, чак и у тој историјској измаглици, у којој им се назиру разне утваре и привиђења прошлости, присталице ове самообмане нијесу доследне. Чак ни самима себи. Они би, ако може, а може јер они су једини домобранитељи и чувари „части и поштења“, да је Црна Гора и од Грчке старија, али и да некако почиње од њих самих. Или да између Туђемила, Дукље и државолике творевине коју су склепали Мило и Ранко све друго буде – избрисано. Вођени том логиком, ових дана закукаше наглас што им се, предлогом визуелног знака Скупштине, у низу историјског трајања Црне Горе изненада појавила – Зетска бановина.

Чак ни то што је Црна Гора, баштинећи име једне од својих претходница, била просторно већа него икад, није довољно за утјеху. Ни чињеница да им је ту бановину даривао најпознатији (и највећи) цетињски и црногорски унук, Александар Карађорђевић, за њих није довољно убједљиво оправдање историјске утемељености и Зете, Зетске бановине и краља Александра у историјском ланцу Црне Горе. А још кад визуелни знак предложи, користећи се својим пословничким правом, већ проказани и омражени Србин, агент Москве и слуга Београда, Андрија Мандић… то је не за протест већ за звјерињи урлик са свих страна.

Шта год и како год буде са вињетом зграде Зетске бановине као визуелним знаком црногорске Скупштине, неколико чињеница просто се не дају прикрити. Прво, зграда у којој је, кратко, столовала Зетска бановина направљена је на Цетињу и нико је није донио из Београда, и ту је и остала. Друго, у њој су касније „столовале“ многе друге институције, укључујући и оне окупаторске. Треће, у Црној Гори би се (мада се о укусима не расправља) веома тешко могла наћи љепша силуета неке зграде са историјским подтекстом. А поготово не данашње здање Скупштине Црне Горе које је, у архитекстонском смислу, „ружно паче“ свеукупног градитељства јавних зграда диљем Црне Горе. Можда је скривени разлог анимозитета према згради Зетске бановине то што ју је пројектовао прослављени руски архитекта Николај Краснов, што је мотив више данашњим домобранима да покушају гумицом лажи и заборава избрисати период када је Русија била црногорска мајка хранитељица и бранитељица.

Није се тешко приклонити утиску како је спор око визуелног идентитета Скупштине Црне Горе само још једна димна бомба којом се покушавају прикрити многи и много већи проблеми у којима грцамо. Прије свих, проблем саме Скупштине која „столује“, нека ми нико не опрости, у најнеугледнијој и најнекомфорнијој згради у Црној Гори. Као посланик сам својевремено био у прилици да посјетим скоро сва скупштинска здања у региону (она широм Европе је грехота упоређивати) и могу, без задршке рећи, да ме је помало било стид из чега долазим и у шта се враћам. У међувремену, у Црној Гори су направљене бројне, савремене, комфорне и угледне зграде, од Владе па до полиције, али се Скупштиног здања нико није „сјетио“! Знам, неко ће упријет прстом у просторно „сужањство“ судства, тужилаштва и многих других институција, али кућа, па и државна, гради се од темеља.

И на крају, заживио предложени визуелни знак црногорске Скупштине или не, његови опоненти не могу да оспоре да су и Зетска бановина, и краљ Александар, и Русија, и архитекта Краснов, неодвојиво и неотуђиво историјско наслеђе Црне Горе, посебно ако пледира на своје хиљадугодишње трајање. Јер, памет можда и може али историја се не може брисати гумицом. Кривотворити – да, али као и у свакој, и у тој лажи су кратке ноге. И ту не помажу „урадци“ ни Шерба Храстодера, ни Живка Андријашевића, а још мање оне имитације градоначелника престонице. Јер, истина је чудо над чудима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: