Капетан Милан Срзентић

Пише: Саша Недељковић

У Првом светском рату Соколи у Аустро-Угарској Монархији настојали су да пребегну и као добровољци ступе у војске српских држава. Многи нису  успели у томе. Милан Срзентић, пореклом од Паштровића рођен  је, у Будви од оца Адама, суд. саветника, и мајке Милке Матић из Лике. Основну школу завршио је у Загребу, а поморску академију у Дубровнику. Национално опредељен ступио је као извршујући члан у Српски соко „Душан Силни” у Дубровнику и марљиво вежбао и припремао се за борбу против Аустро-Угарске Монархије. Априла 1914. укрцао се на пароброд „Радиум”, где се нашао са капетаном Филипом Хаџијом, родом из Оребића, који је Срзентића заволео ради његове искрености и патриотског духа, слушајући његове соколске идеје. Рат их је затекао на путу за домовину, па су планирали да пребегну и да помогну својој браћи преко границе. Један члан посаде је прислушкивао њихов разговор и пријавио их аустријским властима. Били су осуђени на смрт и 17 септембра 1914. стрељани. Срзентић је пред стрељачким стројем одбацио са очију мараму и са руком на срцу узвикнуо: „Србин умире отворених очију. Пуцајте зликовци. Живио Краљ Петар, Живела Србија!”. Ову херојску смрт опевао је песник Војислав Илић-Млађи, у песми „Како умире Далматинац”. Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу. (1)  При преносу посмртних остатака Филипа Хаџије, 10.8.1924. присуствовале су све категорије Соколског друштва Дубровник. Друштво је на мртвачки ковчег положило венац. Изасланство друштва на челу са старешином отпратило је ковчег до Оребића, родног места  Филипа Хаџије. (2) Посмртни остаци Милана Срзентића пренети су у манастир Савину и заједно са другим жртвама сахрањени. Стрељаним Бокељима подигнут је  Савински споменик 1924.

Пошто је 17 септембра 1934 године било 20 година од смрти брата Милана Срзентића и његовог друга капетана Хаџије Соколско друштво у  Херцег Новом је обележило њихово страдање. На успомену њихове смрти приредило је друштво 23.9.1934 године свечани помен у манастиру Савина у 9 сати, а римокатоличкој цркви Св. Јеронима у 10 сати, уз учешће представника свих друштава и установа, ученика и ученица гимназије и Учитељске школе са свим наставницима, великог броја народа из места и околине, као и представника Соколских друштава Зеленике и Ђеновића. Пред спомеником стрељаних Бокеља на Савини, говорио је просветар Соколског друштва Херцег-Нови брат Вуко Ајчевић, учитељ. У свом говору величао је успомену на народне мученике. После његовог говора школски рецитатор Еуген Панцер рецитовао је песму „Како умире Далматинац”. (3)  Соколско друштво Оребић приредило је свечани помен Филипу Хаџији 24 септембра 1934 године у римокатоличкој цркви. Присуствовало је свеколико чланство друштва и бројно грађанство. Хаџијиној удовици, која је живела са ћерком учитељицом у селу Врућици на Пељешцу изражено је сећање на покојника. Помен је завршен поворком соколског нараштаја, а у месним школама четвртина часа наставе била је посвећена Филипу Хаџији. (4) Приликом прославе двадесетогодишњице Соколског друштва Котор 1936 године одржана је годишња скупштина Соколске жупе Цетиње. Том приликом соколи су посетили манастир Савину. На путу за Савину била су постројена соколска друштва Херцег Нови и Зеленика-Кути са соколском музиком и са свим категоријама. Сусрет сокола био је срдачан. У поворци соколи су се упутили у манастир Савину, где су присуствовали помену краљу Александру. Чинодејствовали су игуман манастира Т. Даниловић и свештеници М. Кнежевић и Б. Милошевић. По завршеном помену пред манастиром говорио је старешина друштва Херцег Нови Душан Поповић поздрављајући которске соколе и остале. Одао је почаст изгинулим соколима, жртвама борбе за  ослобођење, чији је споменик стајао у манастиру. Савински споменик подигнут је стрељаним Бокељима 1924 године. Затим се поворка из Савине  на челу са двема музикама упутила у град Херцег Нови, где је била поздрављена од грађана. Пошто је поворка сокола и грађана прошла кроз град зауставила се пред соколаном, где је Зонић у име жупе захвалио Приморцима на срдачном дочеку и позвао соколе да истрају на општекорисном раду, завршавајући свечаност са соколским „Здраво !”. (5)

Соколско друштво Дубровник заветовало се да ће у Петровој Петолетки поставити спомен–плочу соколским борцима стрељаним 1914/15. у Боки Которској : Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. У Дубровнику је свечано обележена двадесетогодишњица Уједињења 1938. (6) У чланку „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику” у часопису „Књига за соколско село” Д. Рајачић је истакао да се у Дубровнику говорило да прославе уопште неће бити. Соколи Дубровника су се спремали у тишини, без галаме, и спровели прославу тако да је многе зачудило и изненадило. (7) 

Поред дубровачких националних друштава суделовале су и све соколске чета из околине Дубровника. На дан Уједињења Дубровник је освануо у свечаном руху искићен заставама и зеленилом. Наредба Мачекова да се за овај дан не вешају заставе игнорисана је. Фрањевци су наредбу послушали, заставу су били извјестили па је скинули. Већ раним јутром стизале су соколске чете из дубровачких села. Чете из дубровачких села биле су претежно у народној ношњи. Доста их је дошло па су са својим заставама, музикама и чланством били запажени на дефилеу. (8)  Упркос ружног времена чете су дошле са 250 чланова и са заставама. Соколска чета са Мљета телеграфисала је да су 94 члана чекала да дође брод али због невремена брод није пристао у луку Совру. Дан уједињења 1 децембар освануо је тмуран али без кише. Пуцњава лумбарда са тврђава ујутро најавила је свечаност. Соколске музике из Дубровника и Орашца обилазиле су град. Након благодарења по црквама сврстала се поворка пред двором. Прво музика и заставници па за њима разне категорије сокола, Нова Југославија са 120 чланова, и грађани. Поворка је кренула према вратима од града где је чекала постројена чета војске. Чим се поворка сврстала говорио је старешина соколског друштва Н. Шутић. Евоцирао је дане мука и патње за време рата и описао херојску смрт сокола стрељаних од Аустро-Угарске. За њим је говорио подначелник града др. Буцоњић примајући плочу на чување. После њих говорио је капетан Бауле описавши живот, рад и смрт својих колега двају поморских капетана. Затим је старешина сокола скинуо вео са плоче а из хиљаду грла заорило се “Слава мученицима”. Испод плоче стајали су сестра стрељаног Срзентића гђа проф. Рађеновић и херцеговачки сељак брат Васе Милишића. Његове сузе и јецаји изазивали су сузе код свих присутних. Чета пешадије испалила је почасни плотун, а музика је свирала химну. Настало је клицање краљу, Отаџбини, Дому Карађорђевића и Уједињењу. На плочи од корчуланског камена био је златан натпис : СОКОЛСКИМ БОРЦИМА ЗА СЛОБОДУ ХАЏИЈИ КАП ФИЛИПУ – МИЛИШИЋУ ВАСУ СРЗЕНТИЋУ КАП. МИЛАНУ СТРИЈЕЉАНИМ ОД НЕПРИЈАТЕЉА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НАРОДА У БОКИ КОТОРСКОЈ 1914-15 ГОД. НА СПОМЕН – ОМЛАДИНИ НА УГЛЕД О ДВАДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ УЈЕДИЊЕЊА СОКОЛСКО ДРУШТВО ДУБРОВНИК 1938 П. (9) Маса света поздравила је свечани моменат клицањем жртвама за слободу. Спомен–плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, откривена је међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен–плоче. После тога положен је венац на споменик Ивана Гундулића поводом 300–годишњице његове смрти. (10) Поворка је кренула у соколану, где је одржана свечана седница. Старешина Н. Шутић говорио је о значају дана, а Д. Рајачић је прочитао  посланицу Савеза Сокола. Заклетву је положило 29 нових чланова. Свечана седница завршена је свирањем химне и песмом “Хеј Словени”. У чланку у часопису  „Књига за соколско село” Д. Рајачић је истакао да дворана није била овако пуна  као на овај празник. (11)  Соколи су после подне одржали у Соколани (Спонза) Децембарску академију у почаст члановима соколских чета. (12) После академије зетско позориште дало је у позоришту комад  „Ђидо” за соколске сеоске чете. Увече је град био осветљен а Дубровачка грађанска музика је дала концерат. Град је био у државним заставама, а посебно улица Краља Петра на којој су били постављени стандали са заставама. У чланку „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику” у часопису  „Књига за соколско село” Д. Рајачић истакао је  :

„Овогодишња је прослава надмашила много других те је расположење било потенцирано и оживљено овим радом соколског друштва. На многим грађанима видјеле су се сузе радоснице које говораху : „Напријед тако, водите нас срећи и величини наше лијепе Отаџбине Краљевине Југославије”.   (13)

    Соколско друштво у Будви поставило је на свом соколском дому спомен-плочу  пок. капетану Милану Срзентићу. На истој плочи било је име Ђура Зеновића, родом из Будве, старешине српског сокола у  Будви, кога су аустријске власти стрељале 1916. (14) Лист „Дубровник” пренео је 1939. из „Гласа Боке” чланак о постављању спомен-плоче Милану Срзентићу у Будви. У чланку се истиче: „Родно мјесто мученика и хероја кап. Милана Срзентића, којега су Аустријанци стријељали у тврђави Шпањола (…) Како се ове године навршило 25 година од стријељања пок. Срзентића и како је он био члан српског соколског друштва ‘Душан Силни’, то је Соколско друштво у Будви повело акцију за постављање ове спомен-плоче. (…) образован је у име сокола и грађана ужи Одбор за постављање и освећење плоче. У одбор су ушли г.г. Мило Бановић, Данило Рађеновић и Анте Словинић.” (15) У Будви уз прославу Дана Уједињења, 1 децембра 1939, откривена је спомен-плоча кап. Милану Срзентићу ког су аустријске власти у септембру 1914. заједно са кап. Хаџијом, стрељале, због његовог рада за ослобођење. Освећење спомен-плоче обављено је пред великим бројем грађана и представника власти и друштава, после чега је говорио новинар Анте Словинић о животу и смрти Милана Срзентића. Одржано је неколико говора којима је предочено тадашњем млађем нараштају, како се умире за свој народ и своје име. После је у соколском дому одржана свечана седница, коју је патриотским говором отворио старешина Вл. Радојчић. Увече је прошла местом соколска музика и одржана свечана академија. Тако се национална и соколска Будва одужила свом сину, капетану Срзентићу.(16)

Соколска друштва су у међуратном периоду обележавала успомену на стрељане соколе који су за време Првог светског рата из Аустро-Угарске Монархије покушали да пребегну и се пријаве као добровољци у војскама Србије и Црне Горе. О томе је опширно извештавала соколска штампа. Савински споменик подигнут је стрељаним Бокељима 1924 године. Обележавање успомена на стрељане жртве требало је да тадашњој омладини предочи како се умире за свој народ.  Док су спомен-плочу у Дубровнику уклониле усташе 1941, Савински споменик је остао до данас. 

Напомене  : 

1. Милан Срзентић, „Соколски гласник“, бр. 3 (15 септембар 1939), Београд, стр. 3; „Поштујући хероизам и жртву пионера наше Слободе“, „Дубровачка трибуна“, бр. 262 (19. септембар 1934), Дубровник, стр. 1;
2. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 66, 67;
3. Ј.С, „Херцег Нови“, „Из наших жупа друштава и чета“, „Соколски Гласник“, Љубљана,  5 октобар 1934, бр. 41, стр. 3;
4. „Оребићи. Помен Филипу Хаџији“, „Из наших жупа друштава и чета“, „Соколски Гласник“, Љубљана, ,  5 октобар 1934, бр. 41, стр. 3; 
5. Дориомедов, „Годишња скупштина Сок. жупе Цетиње”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8 маја 1936,  бр. 19, стр. 2; „Двадесетгодишњица Соколског друштва Котор“, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 маја 1936, бр. 20, стр.4; 
6. „Уз прославу 1 децембра“, „Дубровник“, Дубровник, 26 новембра 1938, бр. 47, стр. 4; „Дан Уједињења“, „Дубровник“, Дубровник, 3 децембра 1938, бр. 48, стр. 3;  
7. Д. Рајачић,  „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику”,  „Књига за соколско село”, Мостар  1939, бр. 1-2, стр. 32, 33;
8.  „Уз прославу 1 децембра“, „Дубровник“, Дубровник, 26 новембра 1938, бр. 47, стр. 4; „Дан Уједињења“, „Дубровник“, Дубровник, 3 децембра 1938, бр. 48, стр. 3;  
9. Д. Рајачић,  „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику”,  „Књига за соколско село”, Мостар  1939, бр. 1-2, стр. 32, 33;
10.  „Уз прославу 1 децембра“, „Дубровник“, Дубровник, 26 новембра 1938, бр. 47, стр. 4; „Дан Уједињења“, „Дубровник“, Дубровник, 3 децембра 1938, бр. 48, стр. 3;  
11. Д. Рајачић,  „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику”,  „Књига за соколско село”, Мостар  1939, бр. 1-2, стр. 32, 33;
12.  „Уз прославу 1 децембра“, „Дубровник“, Дубровник, 26 новембра 1938, бр. 47, стр. 4; „Дан Уједињења“, „Дубровник“, Дубровник, 3 децембра 1938, бр. 48, стр. 3;  
13. Д. Рајачић,  „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику”,  „Књига за соколско село”, Мостар  1939, бр. 1-2, стр. 32, 33;
14. Кратке вести из нашег Соколства, Соколски гласник, бр. 39 (29 септембар), Београд, стр. 4;
15. „Спомен-плоча кап. Милану Срзентићу у Будви“, „Дубровник“, Дубровник, бр. 46 (18 новембар 1939), стр. 4;
16. „Дирљива свечаност у Будви“, „Дубровник“, Дубровник, бр. 49 (9 децембар 1939), стр. 4; „Спомен-плоча М. Срзентићу“, „Соколски гласник“, Београд, бр. 49 (7 децембар 1939), стр. 5;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: