Утицај Цариградске патријаршије на православље у Украјини: Духовна агресија и опасан преседан

Понашање Цариграда у Украјини није случајно, мотивисано је спољашњим геополитичким интересима, пре свега Запада, и има везе са њиховом дугом историјом игнорисања и словенских цркава и канонског поретка да би сачували своје привилегије или некакве уображене творевине маште, каже за РТ Балкан професор Часлав Копривица сумирајући неке од закључака који су се могли чути на данашњој научној конференцији „Утицај Цариграда на судбину православља у Украјини“.

На научном скупу који је на Факултету политичких наука окупио историчаре, теологе, правнике, анализирано је, између осталог, формирање „Православне цркве Украјине“ (ПЦУ) која је Томос о аутокефалности добила од цариградског патријарха Вартоломеја 2018, што је био један од последњих потеза Цариграда који је изазвао велике поделе у православном свету.

Заправо, у излагању православног писца и преводиоца Бернара ле Кароа указано је да је формирање ПЦУ изазвало поделе и унутар оних цркава које су признале творевину састављену од расколничких украјинских цркава.

Подсећајући да је Руска православна црква прекинула канонско општење са Цариградском патријаршијом, Ле Каро наводи да иако остале аутокефалне цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала ПЦУ: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније.

„Само три цркве, све гркојезичне, званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска и Кипарска црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају ‘Православну цркву Украјине’, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих“, указује Ле Каро.

Професор Часлав Копривица истиче да је на скупу и еклесиолошки и историографски показана генеза понашања Цариградске патријаршије, њеног неканонског злонамерног понашања, са крајње штетним последицама, како је истакао.

„То чак иде уназад четири столећа. С друге стране реконструисан је контекст њихове злоупотребе у садашњој ситуацији, како то утиче на све поделе у бившој Украјини, на крају крајева то је саставни део миљеа у којем се води рат на подручју бивше Украјине. Чак је неко указао да постоји војна компонента, војна агресија, али и духовна агресија. То је оно што ради својим узурпаторским понашањем, крајњом безобзирношћу, једна групица људи која седи у Цариграду, а која се понаша у складу са својим интересима и некаквим идеолошким конструкцијама које немају додира не само са садашњом стварношћу него ни са канонским поретком“, каже Копривица.

„Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помесне цркве, а данас се активно негира идентитет тј. континуитет свих нехеленофонских помесних цркава“, рекао је Ђого.

Он је указао да су најактуелнији и најилустративнији скорији примери губитка осећаја за стварност, како их је назвао, претње Цариграда да ће укинути аутокефалију и самој Москви. Али и да је црквеноправни идентитет СПЦ успостављен 1920. везан за постојање Југославије као државе, те самим тим престанком постојања Југославије самоугасила се јурисдикција наше цркве било где осим у Србији, како је навео Ђого.

„Ако субјективитет, тј. идентитет СПЦ сачињава Томос дат цркви у Краљевини СХС, тј. ако се субјективитет наше помесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453. тј. Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима“, рекао је Ђого примењујући, како је указао, критеријуме којима се користи сам Фанар када описује идентитет других помесних цркава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: